МАЛО-МНОГО

web

Имам мали стан и малог пса,
мало пријатеља и мало пара,
мало година пред собом.
Али зидови око мене упили су
тако разнолик и буран живот,
а кад дуне ветар зидови резонирају
као рукавице које певају...
Мали пас има велику душу:
када нема речи да ме утеши,
он се згрчи уз мене, топло и нежно.
А оно мало пријатеља је у ствари много пријатеља,
јер свако вреди за десеторо!
Е, пара је увек мало,
али зар се ништа не плаћа
за игру облака
и за ледено цвеће на прозорима,
за мале ноћне музике
и мисе крунисања.
Добро је што ми преостаје мало година -
тако сам препуна прошлости,
и то ме притиска...
А сунце топлотом продире до костију!
Како је чист укус пахуља на језику!
Какво расипништво у неисцрпним сузама,
у још увек бистром извору ума
у дну пећине остарелог тела.

© Станка Пенчева
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 08. 10. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.