ЈЕДНЕ НОЋИ

Константин Константинов

web

Пут је био пуст и раван и пролазио је између високих, сиво сребрнастих њива. Сунце је већ било зашло и полумрак, плавичаст и прозрачан, полако је постајао све гушћи. Као да се само предвечерње небо спуштало на земљу. Мали аутомобил двосед журио је с једва ухватљивом буком. Човек с угаслом цигаретом на уснама мирно је држао волан и с времена на време бацао брз поглед на своју сапутницу. Она се била наслонила у углу, полуосмехнута, са притвореним очима, док се неколико кестењастих длака из косе чешало о њене образе. Бистри летњи сумрак, тишина тог тренутка која се није нарушавала лаганим шумом мотора, већ управо обратно, као да је лагана свежина постајала гушћа долазећи споља све се сливало у један осећај пуноће, мира и спокојства, што је њиховим лицима давало израз срећне сигурности.

Иза једног малог хума пут неочекивано постаде живљи: сретали су људе са мотикама и торбама, кола натоварена

сеном, па крдо говеда у облаку прашине. У близини један споредни пут водно је ка градићу чије су се куће белеле у полумраку, километар, два далеко.

Ускоро остадоше сами усред потамнелих њива. Он упали фарове и одмах наоколо паде ноћ. Прођоше тако којих двеста метара, кад ненадано фарови престадоше да светле. Он заустави ауто, покуша поново да га упали, али узалуд. Изађе, упали електричну батерију и на брзину погледа машину. Без резултата. Очигледно да се даље није могло. Намршти се, обиђе ауто, оде до сапутнице и налакти се на прозор:

- Шта сад? Фарови неће да светле.

Жена га погледа. Схвативши о чему се ради, размисли један трен и рече:

- Значи не можемо даље - и прсну у смех: - Е, па, онда шта ћемо? Спаваћемо овде, у колима.

Он јој не одговори, помилова њено снисходљиво лице, поново се намршти и запали цигарету, смишљајући шта да учини.

- Ма, не шалим се - настави жена. - Зашто да не останемо овде? Види како је лепо. Чим сване, крећемо!

Летња ноћ испунила је пространство и све уоколо преобразила. Расута светлост безбројних, крупних звезда нејасно је одвајала небо од невидљиве земље. Једно бескрајно ћутање потопило је цео свет и само шум класова кукуруза и песма цврчака били су једини скривени звукови, наизглед рођени у даљини.

Минут касније мушкарац одлучи:

- Треба да ноћимо тамо, у граду. Сутра ћемо погледати квар. До ђавола! Немамо избора!

Врати се у кола, упали позициона светла, пажљиво окрену кола и полако крену ка бљештећем светлу градића. Она га помилова по руци:

- Нема разлога да се секираш због оваквих ситница. Као да и овако није лепо? Ево, ноћићемо у непознатом месту.

Насмеши му се, прислони свој образ о његов и додаде:

- Ја се мало и радујем...

Након десетак минута ауто уђе у главну улицу осветљену радњама, прође поред цркве са звоником и заустави се пред јединим хотелом у граду. Још док су се приближавали био их је запљуснуо неки пријатан талас и како су улазили тако је постојао све шири, гушћи и продорнији, док их на крају потпуно не прекри. Био је то сам ваздух око њих - топао, сладуњав и необично опојан. Погледаше се у недоумици. Преко пута се назирао зелени, лепо неговани парк. Светло са хотелског улаза осветљавало је гране китњастог дрвећа и они схватише да је цео парк у старим липама, пренатрпаним безбројним расцветалим цветовима који су просипали свој мирис У неко незадрживо, лудачко расипништво.

Он закључа ауто, узе несесер и сакое и пође за момком. Хотел је био стара грађевина, са подом који се тресе после сваког корака и креветом за послугу у ходнику. Дадоше им најбољу собу, над улицом, са прозорима који гледају на парк. Два зелена кревета, умиваоник и једна метална пећ на средини - било је то све. На раствореним прозорима померала су се два жута застора. Ту их опет дочека опојни мирис који је директно долазио с улице, из грана високог дрвећа које су се пружале ка зидовима хотела.

Кад остадоше сами, млада жена се приближи мушкарцу који је гледао наоколо незадовољног лица. Загрли га отпозади и опет поче да се смеје као дете које се добро забавља:

- Погледај каква је... смешна соба! А липе, осећаш их?

И он се насмеши, савладан њеним добрим расположењем. Ма! У ствари, ништа се тако лоше није догодило. Уместо у поноћ, стићи ће сутра поподне. Није нека трагедија!

На брзину се умише и сиђоше да негде вечерају. Град, загрејан преко дана, живнуо је с вечерњом свежином. Главном улицом, на растојању од око сто метара, шетала је напред-назад локална интелигенција - млади чиновници, девојке, ученици и ученице. Ту и тамо седели су мушкарци за малим столовима и пили кафу, унутра су други играли мице и билијар. Из осветљених радњица које су се већ затварале укључени радио-апарати преносили су једну те исту мелодију. Понекад би средином улице прошла кола која су вукла два магарца, или би неки празни камион кидао корзо од једног до другог краја и нестајао у буци. Мирис прашине, семенки и пржене кафе испуњавао је улицу, али све то, као и равномерни људски жагор, сједињавало се у густи, слатки мирис липе. Он је господарио градићем, повремено би се појачавао с неким таласићем ветра и продирао као дубоки, узбудљиви жмарци.

Њих двоје се измакоше са "шеталишта" и стигоше до мале пијаце са празним тезгама и брдом смећа, а затим прођоше поред немалтерисане, осветљене зграде градске библиотеке. Ту су неколико плаката и један звучник, из којег се чула музика, обавештавали народ о вечерашњем филму. Ту скренуше у страну, ходали су мало и одједном се нађоше на крају града. Један дрвени мост над пресахлом реком водио је у мрачно поље. Шум улице одједном је нестао и одавде је градић изгледао сићушан, сабијен испод неколико удаљених сијалица, изгубљен у бескрајној летњој ноћи која је обгрлила цео свет.

Мало касније седоше у гостионицу за коју су им рекли да је најбоља. Није било много људи, већина редовних гостију већ је вечерала, па ипак њихов улазак привуче пажњу свих присутних. Разговор утихну и погледи се залепише за њихову одећу, за озбиљан, наизглед досадан лик мушкараца и привлачно лице жене озарено њеним зачуђеним и осмехнутим очима. Њој је све било ново и интересантно. Није познавала овакве градиће, овакве ниске настрешнице и неприметна бића која су у ствари оно о чему је слушала - народ. Чак и ситне непријатне ствари - муве, нечисти столњаци сада су јој изгледали забавно: потрајаће то само пар сати а - тако интересантно!

Он је намрштено читао јефтини лист на којем је био исписан јеловник од четири јела, два су била прецртана, даде јој га ћутке и наслони чело на руку. Њему није било посебно ново и забавно то што је толико било интересантно његовој пријатељици.

За суседним столом вечерала је лепушкаста девојка у јефтиној свиленој хаљини. вероватно учитељица. Крај ње висок, млад човек са дугачком косом који би с времена на време прозборио понеку реч на руском. На другом крају седео је један младић ~ дебео, са спљоштеним лицем и самоувереног држања за кога је конобар поручивао на прозорчету кухиње: "Специјално за господина доктора!" Разговарало се о новостима из јучерашњих новина, о томе како је неко изгубио опкладу и све частио сладоледом у содаџијској радњи, о филму који се приказује и који је доктор пре два месеца гледао у Софији. После су рачунали колико кошта вечера и уписивали у бележнице. Уђе један полупарализован старац, дроњав и излапео, с дечјим колицима у којима је продавао цигарете. Друштво поче да га задиркује, уплашише га нечим, он се стресе читавим телом од општег смеха. Купише кутију цигарета и отераше га.

Мушкарац је, не желећи, гледао и слушао те разговоре и спазио је како засијаше очи девојке кад његова сапутница извади из ташне луксузну, најмодернију пудријеру. Затим скрену поглед на отворена врата кроз која спази тамну улицу: једно мршаво куче пресече светлу ивицу улице и нестаде, мало касније погрбљени Турчин стежући сомун под мишком крену навише и потону у мрак. И одједном га притисну неко мрачно узбуђење. Одавно је познавао све то, сву беду овог живота кроз коју је и сам некада прошао и чега се једва спасао последњом снагом дављеника. А ето, у том трену, такав живот се враћао непромењен, увек исти, или тачније никад се није ни мењао, миран, једнак, готово бесмртан. Познавао је те вечерње разговоре, игре мице и карата у кафу, те половичне порције које су пажљиво уписиване у тефтер, ту жеђ за нечим свечаним коју отелотворује само биоскоп који ради три пута недељно...

Кад су излазили, градић је био утихнуо, готово заспао. Само је библиотека била осветљена, кроз отворен прозор сијао је плави пламен натписа, шуштећи. Мало даље, на пијаци, под настрешницама су разговарали неки невидљиви људи у мраку, разговарали су полугласно и спремали се за сан. Ту и тамо, белели су се полегали волови а њихово равномерно дисање чуло се наоколо попут уздаха.

Ишли су ћутке. Припила се уз њега, главу наслонила на његово раме и он је кроз одећу осећао познати облик њеног нежног и ситног лица.

- Сутра рано крећемо. Овде нећемо ништа поправљати. Поподне смо већ у Софији рече он и мало касније додаде: Да идемо сад на спавање. док је време.

Она не одговори, само послушно убрза корак. Хотел је био мрачан и тих. Били су његови једини гости. Сада им је собичак изгледао још искривљенији и огољенији, али је мирис липа продирао још дубље, увлачио се у њихова тела и њихову свест, остајао ту и завршавао неки тајанствени посао за њих саме. Још од доласка, једна необична малаксалост, неко чудно колебање - с једне стране, лака безосећајност и у исто време страшна изоштреност за све расла је неосетно и постепено у њиховим дубинама као непобедиви прилив. Он први осети ту унутрашњу збуњеност и одмах пожеле да се умири и заиста жега, умор од пута, изненадно заустављање...

Млада се жена брзо свуче и леже. Он се саже, као и сваке вечери, и пољуби је за лаку ноћ. Она га је сада гледала крупним, озбиљним очима, затим га пољуби уморним уснама. Угасивши светло, он оде у свој кревет. Далеко у тихој ноћи, из правца биоскопа, чуо се лимени глас неке оперске арије. Кроз прозор је у собу улазила светлост уличне лапме и на белом зиду могао је да се прочита окачени Правилник хотела.

Упркос очекивању, он није могао да заспи. Последњи сати и све што га је овде непосредно окруживало утицало је не само на осећања, већ и на његову свест. Сви догађаји и ствари били су променили своја места, јављали су се у другом облику, бацали нову светлост и тај неочекивани свет, саграђен од истих елемената који потпуно личе на пређашњи, ипак је био различит и сада једино прави. Знао је да је и сам део тог новог света и радознало је гледао ка оном другом у којем је до недавно сматрао да живи. То није био повратак, анализа прошлог - једноставно се радило о новом погледу, усмереном ка свим стварима а највише ка себи самом. У ствари, све то сада и није било тако разумљиво његовој свести, па ипак је целим телом и душом осећао да је одједном удаљен од садашњости, уочавао је сваку ситницу прошлог постојања, али уз тако мало чуђења као што би лептир посматрао чауру из које само што је изашао. И - чудно! - у томе није било ничег необичног, већ само једна бескрајна равнодушност и још нека изненадна усамљеност коју је по први пут осећао тако силовито.

Дуну ветар, по зидовима заиграше сенке а свежина и нови талас мириса уђе у собу. Негде напољу зачуше се воловска кола, па и тај звук утихну. Ноћ је била светла, мирна и бистра, као огромна бешумна река која тече небеским пространством. Подиже се на лактове и упали цигарету. Палидрвце на трен осветли и други лежај. Млада се жена била окренула ка зиду, није јој се видело лице, само се једно раме показивало над лаганим прекривачем. Да ли она спава? Или се и код ње догађа овај тајанствени процес, подстакнут бог зна чиме у овом случајном месту, без неког видљивог разлога. Да ли би икада сазнао - да тог тренутка и она лежи као и он широм отворених очију - шта се роји по њеним мислима? Дубоко повуче цигарету. А да ли би могао да јој каже оно што се сада догађа с њим? Наравно да не! Па кад би и казао, да ли би га разумела? Цигарета поново засветлуца у мраку. Односи међу људима су тако неухватљиви, тако заплетени - налик на мрежу са танким и дебелим интима које на први поглед повезују људе. Међутим, то је само видљива површина, мрежа је само на површини, не задире унутра, где обитава нешто затворено, непознато и самом човеку а камо ли неком другом.

За тренутак остаде код те мисли, сада толико јасне; како немогућа би му изгледала данас поподне; па му поглед паде на суседни лежај. Не, заиста, шта се с њим догађа? Ова нежна, млада жена која му је већ неколико година дража чак и од њега самог, чије тело осећа као део свог, чије мисли сматра да познаје до најневероватнијих хирова, до најнелогичнијих и смешних кривина, све је то сада било померено далеко, далеко у једну другу стварност где је присуствовао само његов одраз, а он сам, онај прави, лежи на овом хотелском кревету и гледа као равнодушни посматрач. Као да је више не воли? Он одрично заврте главом и лицем му прође осмех дубоке нежности. Не, није то! Колико много ствари има свако од нас иза себе, колико узбуђења, страдања, љубави које су својевремено сматране као јединствене, судбоносне и непоновљиве! Шта остаје од тих бескрајних и брзо прошлих тренутака у које човек без двоумљења улаже целог себе, од тих часова задовољства или очаја? Ништа, ништа, чак ни пепео.

По степеништу хотела зачуше се кораци неког човека који се пео, зачу се сањиви глас служитеља, почеше да се отварају врата и убрзо све се опет умири. Неки касни путник.

Ваздух у соби постао је нешто хладнији. Ноћ је већ пролазила. Мирис липа као да постаде гушћи. Са лежаја младе жене зачу се лагани шум. Начуљи уши: ни она, значи, није спавала. Који минут касније она тихо пређе код њега, загрли га око врата хладним рукама и припи се као да тражи заштиту. Ћутали су. Извуче руку и помилова је по коси. Она сакри лице у његове груди и он на кожи осети како јој се немирни капци померају. Тако згурена покушавала је да схвати шта јој се дешава, да се спаси нечега. О боже, каква посебна ноћ! Дивна - и тешка. Кад је легла, овај слатки, немирни мирис као да је хтео да је угуши. У ноздрве је улазио као прах, улазио у грло, унутрашњост, изазивао неки нејасан замор, чак у врховима прстију и истовремено јој није дозвољавао да заспи. Затварала је очи и дуго лежала не покрећући се а кад их је поново отварала није умела да разуме ништа: чинило јој се да овде, у овој соби у коју продире светлост са уличне светиљке она би од памтивека, скупа са тихим шумом лишћа и светлом ноћи, да теку прошли сати, месеци, године као колона коју посматра са стране. Осећала је да је и он будан, али није хтела ни да проговори, ни да се помери. То необично стање потпуног опуштања и пуне концентрисаности Дешавало се истовремено обома. Бешумно су пролазили нестали дани, на површину избијале ствари које су некад чиниле смисао њеног постојања - деликатне, сјајне, чисте, греси које она никоме не би поверила и који су се давно збили. Прође јој кроз главу једна далека ноћ такође препуна мириса - тада је то био мирис багрема. Неки летњи бал у другом граду, један светлооки младић који је следећег дана одлазио и с којим се више неће видети. Тада је веровала да ће умрети због његовог одласка. Није, наравно, умрла. А после? После други мушкарац, бруталан, намрштен и успомена на чулно задовољство да буде малтретирана. Дубоко уздахну. Колико је ствари прошло кроз мене, оплодило ме, опустошило и нестало. И одједном осети да ни он у свом лежају, отворених и напрегнутих очију, не спава, да је у неком такође страном свету, далеком као што никад до сада није био. Топао талас кајања и нежности обухвати је свом снагом и она, не двоумећи се, устаде и оде код њега. Ту, у топлом мушком загрљају нису је више мучиле мисли, није видела, није се сећала ничег. Није је више држала сметеност; била је спасена себе саме.

Њему је то било јасно, па помилова прислоњену малу главу. Колико су оне срећније! - с горчином и неком необичном злонамерношћу помисли он. Мушкарац ипак остаје њихово последње уточиште. А ми?

И одједном, без неког видљивог разлога, као да жели још јасније да потврди своју одвојеност од свега уоколо, у сећању му се јави један заборављени, својевремено необични случај којег се сад сећао са свим детаљима, уз хладну, безосећајну љубопитљивост. Било је то одавно, у једној другој хотелској соби, у другом градићу. Туђа случајна жена с којом је путовао возом. Били су једини путници за онај градић. Са станице су узели фијакер. И догодило се - увече се нашао у њеној соби. Како и зашто је било тако, никада неће умети да објасни. Није имао свој став о сличним авантурама и лако извојеваним победама трговачких путника. У Софији је оставио жену коју је нежно волео до физичког бола. Била је то једина превара коју јој је учинио и дуго је себи није опростио. Сада се присећао зимског свитања када се из њене собе искрао као хајдук, кад се с осећањем гнусобе дуго туширао и облачио, покупио ташну, платио на рецепцији и, праћен вишезначним осмехом рецепционера, кренуо пешице ка станици. Како је јутро било безнадежно и труло! Снег се топио, по ниском небу вукли су се тешки облаци, с обе стране пута оивиченог дрвећем чуо се необични шум који га је терао да се осврће као да га неко вреба из мрака: мокар снег падао је са дрвећа са сувим, претећим шиштањем. Град је остајао иза њега, влажан, хладан ваздух није му разведравао чело и он је журио и гацао по зимској каљуги као да бежи од себе. Како је све то сада обично - а колико неразумно било у то време! Непробуђени градић, хотелчић, он сам и она раздвојена, одвојена, савршено страна бића потонула у своју беду, баналност, животињска задовољства - па зар је од тога исплетен живот? И та жеђ за сваким новим минутом, као да он заиста може бити нов, и тај подстицај који ти је једном усађен! За где? Зашто? Кад све незадрживо тече -тече - и једино што остаје је мало блата међу прстима!

У соби одједном постаде светло. Свитало је. И линије сенки зашумеше дубљим гласом, као пробуђене. По зидовима бљеснуше жућкасте мрље: сунце је изгревало. Под стрехом почеше да лете ласте. Нејасни јутарњи шумови почеше да се јављају са улице.

Млада жена је спавала. Сочне су јој усне биле помодреле и као код деце стајале полуотворено. Он се ослони на лактове и остаде дуго гледајући је. Сад, под дневном светлошћу, тако заспала, пренета у неки други свет, била је сасвим друго биће које живи свој неизвестан, тајанствен живот.

Он пажљиво устаде, уми се, обрија и сиђе да погледа ауто. Градић се већ потпуно пробудио. Небо чисто и заслепљујуће плаво. Онај исти густи мирис висио је у хладном, јутарњем ваздуху, али сада мирније и подношљивије.

Дуго је ходао кривудавим, прашњавим уличицама. Затим се одвезао да купи бензин а кад се вратио, млада жена чекала га је спремна за полазак испред хотела, мало бледа због неиспаваности, али чила и бодра. Сва је одисала јутром, била је лака, прозрачна и гипка у телу; облих рамена у широком, карираном сакоу у чије је џепове ставила руке.

"Заиста је прелепа!" - помисли он и по први пут у томе није осетио ни страх, ни узбуђење; била је то само сталожена процена која га се наизглед није тицала.

Пред једном бараком попише кафу, ту где је била поливена вода и пометено. Сада је градић изгледао још обичније него синоћ кад су мрак и ретка светлост скривали његов лик. Започињао је један дугачак, једнак претходном, омрзао сам себи дан налик на јучерашњег парализованог старца који се опет појави са расклиматаним колицима и својим промуклим блејањем: "П-п-пи-ро-шке!"

Неколико минута касније мали ауто бешумно крену да би убрзо скренуо на главну улицу. Још једном, као топао ваздушни водопад прели их густи мирис липа. Затим почеше да се ређају ниске стрехе окречених зидова, прођоше мост, после чега се појави поље са бујним њивама. Неком стазом дете је водило јагње везано за рогове. Коњ је вукао таљиге и једва се мицао путем.

Млада жена се окрете ка мушкарцу:

- Лепо је било. Али је још лепше што одлазимо, зар не?

И пошто је и сама знала да неће добити одговор, додаде:

- Зашто возиш тако полако?

Он је погледа као да је није чуо, слегну раменима и рече:

- А зашто да журимо? Шта нас то чека тамо?

Његове упале и светлуцаве очи, не трепћући и без нестрпљења, гледале су право напред. Око њих се пружао онај исти, познати и вечни пејзаж. Бели пут се пружао у недоглед а над њим, над аутом који је бежао, висило је једно огромно и празно небо.

1940

Константин Константинов је своје ремек-дело написао на заласку живота - његове успомене Пут кроз године (1959-1966) нису само аутобиографског карактера, већ и панорама времена у којем живи кроз галерију портрета стваралаца бугарске културе у првој половини 20. века. Имао је среће да буде пријатељ плејади великих стваралаца бугарске уметности. Константинов је и сам мајстор речи - белетристике и критичко-есејистичке литературе. Иако се после Другог светског рата јавља више као есејиста и мемоариста, његова прича Једне ноћи, из 1940, својом синтезом класичног начина приповедања и модерне осећајности претходи трагањима и достигнућима бугарске приче новијег времена.

© Константин Константинов
© Мила Васов и Велимир Костов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 02. 06. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.