 |
Издателство |
:. Издателство
LiterNet  |
Медии |
| :. Електронно списание LiterNet |
| :. Електронно списание БЕЛ |
:. Културни
новини    |
Каталози |
| :. По
дати : Март |
| :. Електронни книги |
| :. Раздели / Рубрики |
| :. Автори |
| :. Критика за авторите |
Книжарници |
| :. Книжен
пазар |
:. Книгосвят: сравни цени  |
Ресурси |
| :. Каталог за култура |
| :. Артзона |
| :. Писмена реч |
За
нас |
| :. Всичко за LiterNet |
Прохладан лахор анђеоског крила,
анђеле, дете,
на мом знојем орошеном челу
зефирни додир анђеоског крила;
а мене њише нежан сан...
И зора већ зори ван.
Неземаљска арија сред ноћи,
песмо, дете,
мелодија чаробна сред ноћи
успављује и љуља мисао:
а напољу свиће нова зора
и празнична одјекују звона.
Душа моја тугује и ћути,
сузо, дете,
моја душа болује и ћути
- и сузе су засениле очи:
предајем се празничној звоњави
у сну овом јутарњем на јави.
Пејо Јаворов (Пејо Тотев Крачолов) рођен је 1878. године у Чирпану. После више покушаја извршио је самоубиство у Софији 1914. године. Јаворов је имао несрећан и драматичан живот, а његово песништво заузима значајно место у бугарској књижевности.
Дела: Песме, 1901; Несанице, 1970; Хајдучке чежње, 1909, и Сенкама облака, 1910.
© П. К. Яворов
© Зоран Вучић - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 08.
04. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.