НОМИНАЦИJЕ СТРАНОГ JЕЗИКА ИЛИ ДИJАЛЕКТА У ПРЕВОДНОМ ТЕКСТУ/НА МАТЕРИJАЛУ ИЗ БУГАРСКОГ ПРЕВОДА СЕЛЕНИЋЕВОГ РОМАНА "УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАJЕМ"

Русанка Љапова

web

Проблем превођења увек се јавља значајаном и актуелном компонентом проблема комуникације, његовом конкретном изјавом. Превод је раскрсница у компликованом механизму контакта - да би се у одређеном тексту остварила адекватна комуникација чешће су нефилолошка /фонска/ познања битнија него посебно филолошка знања [Иванова 2000:239] Ово се односи у највећој мери на случајеве када се у неком тексту суочавамо са номинацијама /називима/ страног језика или дијалекта. Присутство овакве словесне ознаке, која се знатно разликује од свог окружења, понекад је од кључног значења за разумевање текста у целини. У овом реферату нећемо разматрати посебно лексичке и синтаксичке номинације. Оне су овде разматране уопштено под условом да смо се ограничили у нашем истраживању на њихову употребу као замене лексичких или синтаксичких јединица из одређеног језика. [Радева 1994: 233-249]

Писци који поседују преводилачко искуство као што је С. Селенић чешће користе номинације страног језика да би изјавили свој увид о томе да је превођење далеко од преноса поједине речи или појма на одговарајући језик, и а тражи пре свега једно целовито улажење у метајезичку ситуацију, у услове који проузрокују одређени говорни чин. “Знате, реч вода не значи исто бедуину и рибару, мада исту ствар означава. Реч снег значи Ескиму много вечитог снега. Реч снег Конголезу значи нешто бизарно, невероватно као небеска мана” - каже Селенић у својој књизи “Убиство с предумишљајем”, кад размишља о проблемима /не/превођења.

За мене као преводилац било је изузетан изазов да се суочим са богатим набором средстава коришћених Селенићем да би писац остварио један стилски богат и импресиван текст, у коме наилазимо и на номинације страног језика или дијалекта. Морамо подвући и то да се ради о преводу блиских језика, какви су бугарски и српски језик и да је ова чињеница према руском истраживачу Супруну у основи “посебних тешкоћа”, јер “то је проблем превођења у условима постојећих разлика у стилским системима имајући у виду блискост граматичких и лексичких система; то је проблем преноса из једног система у други, који је на првом погледу сличан али ни у каквом случају није једнак...” [Супрун 1989: 324]. Због тога је важно да се адекватно преводе на бугарски језик номинације страног језика или дијалекта у речима јунака, јер њиховом помоћу аутор одређује социјално и хисторијски своје јунаке, подстиче њихова одвојеност (или тачније њихово неприхватање да буду интегрисани у домаћој језичкој средини) и представља њихово одбијање да се потчине званично наложеним књижевним правилима језика. Као основу за заједничко разматрање номинације страног језика и дијалекта прихватили смо мишљење Иржија Левија, који исто тако разматра их заједно наводећи да су они у оквиру националног језика “страни језички систем”, који “се сам по себи претвара у уметничко средство и у овом смислу постаје непреводив” [Леви 1974: 137-138]. Због тога, мада поседују семантички еквивалент, укључене у говору јунака номинације страног језика или дијалекта захтевају подухват који се примењује према безеквивалентној лексици, јер њихов чист семантички пренос би уништио стилску обојеност говора, лишио би га његове индивидуализације и претворио би га од “персоналног говора” у безличан говор. Дакле, и на њих се односи оно што каже Радмило Маројевић за безеквивалентне лексике, да “за овај лексички слој је много важнији културни контекст од текстуалног контекста” [Маројевић 1988: 35]. Тако за превод номинације овог типа (прво су разматране номинације страног језика) обично се користе два начина која се примењују и за безеквивалентне лексике: 1/ преношење фонетске структуре лексеме гласовним средствима језика превода (графичким средствима језика превода); 2/ коришћење лексичких средстава која већ постоје у бугарском језику, али у новом творбеном лику [Маројевић 1988: 35].

Први методолошки поступак спада у превођење на нивоу графеме (фонеме), при чему се користе правила транскрипције. Код њега промене у бугарском преводу, упоређене са српским текстом, проузруковане су од потребе да делујемо у складу са бугарским језичким стандардом о транскрипцији речи страног порекла. Али овакве промене су готово “козметичке” и свакако чувају стилску одређеност и културни контекст говора.

Следећи примери су овакви:

Екнолиџмент - Акнолиджмънт

Ај виш ту екнолиџ д кортеос пермишн - Ай уиш ту акнолидж дъ кортиъс пърмишън

скраћено бај ми - съкратено бай ми

Мај тенкс ар дју ту мај јуниверсити - Май тенкс ар дю ту професорс юнивърсити професорс

Ди отор вишис ту тенк - Ди оутър уишис ту тенк

систер - систър

Кретен је хандред перцент рајт - Кретенът е хъндрид пърсент райт.

Преко другог методолошког поступка за пренос номинација страног језика, различитог од изворног и преводног, се стварају неологизми, кад се има у виду да се при њиховом стварању формално и семантички примењују закони творбе речи у преводном језику. Чешће се додаје корену или оном делу лексеме у коме је лакше препознати страно порекло суфикс специфичан за одговарајући језик. Оваквим решењем се чува егзотичност звучења одговарајуће номинације, а такође и њен колорит. Преводилац поседује два начина за превод ауторских номинација: 1/ у случајевима у којима је могуће он може да сачува исти корен или исти део лексеме, коју је користио и писац, т.ј. да се придржа максимално изворним неологизама и да промени само суфикс, замењујући га одговарајућим за језик превода.

Рецимо:

2/ Тамо где је немогуће да се сачува део лексеме, коришћен у ауторској номинацији, тразимо друге лексеме, које поседују исту стилску обојеност и исту егзотичност.

У лексеми "тичърите" коришћеној у бугарском преводу делимично се губи иронично звучање, док њеном заменом - номинацијом “учените глави” донекле се чува пејоративно значење али се губи њена стилска обојеност. Сличан је и следећи пример:

Начисто да шизнем, човече. - За малко да лудна, човече.

Потребно је додати да коришћењем првог начина за пренос номинације страног језика, помоћу транскрипције, није игнорисана опасност од тешкоћа у читању, јер немамо гаранције да сви читаоци знају у довољној мери енглески језик. Упркос томе можемо сачувати ове номинације у овом облику, рачунајуци у томе да је већина јасна од контекста и да су оне познате због њихове честе уоптребе у ситуацији у којој данас живе Бугари и Срби - у једној језичкој средини која се налази изузетно под утицајем америчког начина за изражавање. Од особитог интереса је једна од епизода у којој је сам аутор нарочито користио неразумевање као подухват за изражавања јунаковог односа према датој ситуацији, као његов језички маркер. У овом случају је поново најпогоднији фонетски принцип, јер овде магловитост фразе има одређену функцију коју читалац мора да схвати иако му је њена садржина неразумљива.

…Док се премишљам, да ли би, не би ли, питам кретена:

- Овај зна српски.

Па пошто кретен не одговара, питам даље:

- Или лаје? Мислим, кад неко непознат наиђе?

Кретен одговара мрзовољно:

- Јело, не зезај.

Прилазим бијесном псу сасвим близу. Уносим му се у лице.

- Лисн ту ми, литл дарлиг - кажем ја, полако, растављам речи на слогове, као, да ме боље разуме - ар ју ди онли сан оф ди гуд олд мистер Мартић, ор ју арнт?

Бијесан пас ме гледа, све онако испод ока, али - издржава!

Потценила сам га. Много…

…Докато се чудя дали да го фрасна или да си затрая, питам кретена:

- Тоя разбира ли сръбски?

Кретенът си кюта и аз продължавам да настъпвам:

- Май само лае. Като налети на непознат.

Кретенът измърморва неохотно:

- Йело, не се бъзикай.

Пристъпвам плътно до бясното куче. Навирам му се в лицето.

- Лисън ту ми, литъл дарлинг - изговарям бавно и отчетливо, като разчленявам всяка сричка, сякаш да разбере по-добре - ар ю ди онли сън ъф дъ гуд олд мистър Мартич, ор ю арънт.

Бясното куче ме гледа напрегнато, изпод вежди, но не отмества поглед.

Бях го подценила. И то много…

Сасвим је различит положај у коме су коришћене номинације латинског језика, које захтевају један виши, филолошки ниво образованости, који данас није тако уобичајен код савремених читалаца. Због тога је боље да се овакве номинације сачувају записане у оригиналу, а њихов превод да буде стављен у фусноту. Тако се не губи специфично звучење јунаковог говора, јер оно служи његовој “говорној идентификацији” и истовремено не отежавамо цитаоца његовим осмишљењем.

Понекад да би се постигло разговетније разграничење одређење номинације од контекста, може да буде игнорисано њено порекло - она може да буде замењена номинацијом другог језика, која међутим читаоцу звучи довољно страно. Овакав је случај у коме је номинација страног језика коришћена аутором - другарката, пошто се поклапа са бугарском речу замењена српском речу другарица, која у ушима бугарског читаоца има исто словенско, али у истом маху и страно звучење, као што има реч другарката за српског читаоца.

Рецимо, Јелена није смела, раземе се, да људе ословљава са “господине” и “госпођо”, а није, очито, могла преко усана да превали обавезно “друже” и “другарице”.

И шта је јогуница измислила?

Мушкарцима је говорила “тавариш”, а женама "другарката"! Сумњају они да је то нека керефека, али не смеју ништа да кажу против руског и братствено-јединственог македонског.

Да речем, Елена не смееше, разбира се, да използва обръщенията “господине” и “госпожо”, а очевидно не можеше да изговори без насилие над себе си задължителното “другарю” и “другарко”.

И какво измисли тази твърдоглавка?

Към мъжете се обръщаше с “таварищ”, а към жените с "другарице". Те се съмняваха, че това е някакво измъкване от протокола, но не смееха да кажат нищо против руския и братския славянски поздрав.

Сасвим различита је ситуација са другим типом номинација - дијалекта или разговорног језика. Опет разматрамо заједно номинације које у већини књижевности повезане са теоријом превођења се класификују посебно, али то радимо на основу да су и дијалекат и разговорни језик елементи, који се налазе у периферији нормативног књижевног језика и могу да буду укључени у оквире једног ширег схватања о разговорном стилу. Користећи поделу Сергеја Влахова и Сидера Флорина у њиховој књизи “Непреводиво у преводу” где ове “ванкњижевне лексичке (и фразеолошке) јединице /или номинације/ су разматране као два типа: колективне и индивидуалне” [Вëахîâ, Ôëîрин 1990: 269-273] можемо одредити поменуте номинације као номинације другог типа, т.ј. индивидуалне. То је на основу једне од њихових најбитнијих функција указана од стране двојце истраживача, управо њихово коришћење као говорна карактеристика јунака. Први примери који су наведени овде односе се на пренос номинација дијалекта. Схватање да се одређени дијалекат изворног језика не мора да се преводи конкретним дијалектом језика превода је аксиома у теорији уметничког превођења. Једина могућност да се уводе нијансе у текст је да се користи наддијалекатско просторечје које не садржи ознаке једног одређеног дијалекта а општеразумљиве дијалекатске и просторечне номинације, које су пострани од књижевне говорне норме и дају социјалну карактеристику јунака. Овакав је случај са рашким дијалектом који Селенић користи. У преводу је он само споменут, а сви напори нису у томе да се оствари један ближи њему дијалекат него да се преноси оно специфично у јунаковом говору, карактеристични за њега језички обрти и изрази, у којима је основно то што намерно подстичу сељачко звучење.

"Не завијам ја по рашки зато што н’ умем по вашки, већ зато што је по нашки лепше", говорио је исцерен, пун неодољиве животне радости…

"Не хортувам по селяшки, щот не знам как е по вашенски, ми по-харесва ми по нашенски", изричаше той разтеглил устни в предизвикателна гримаса, преливащ от безпричинна, животинска радост от живота…

Све узречице су му биле сељачке, сељачки казани, често живописне. Неке су ми до данас остале у увету. "Живем човеку млого треба", рекао би често, и без правог повода...

Всичките му премъдрости бяха селски, звучащи просторечно, често пъти доста колоритно. Някои и досега са в съзнанието ми. "Жив чиляк, има ищах"- повтаряше често, дори без повод…

Или, једном, коментујући тек приспели Черчилов дугачки, по његовом мишљењу и предугачки говор: "Велика глава носи малу памет, па зврји”.

Или пък веднъж, като коментираше току-що получената реч на Чърчил, дълга и предълга според него, изтърси: "Малко ум в голяма кратуна, та дрънка".

А када би га неко питао куда је кренуо, сељачки шерет и полицајски тајанственик одговарао је: "На вашар, да купим оци опанце".

А когато някой го запиташе къде отива, нашият селски хитрец и таен полицейски доносник отговаряше: “На панагир, да купим на тата опинци”.

Разуме се, да се у оваквим случајевима широко примењује стилска компенсација, која не тражи адекватни пренос сваке посебне номинације него има у виду даље циљеве које су повезане са целовитим утиском од јунаковог говора, са његовим звучањем у целини. Ипак ако морамо урадити својеврсно диференцирање у подухватима: с једне стране морамо потражити посебне лексеме, које се чешће и специфичније употребљавају у тексту и њима да се потрази погодну замену на бугарски језик. Као например:

У осталим случајевима имамјући у виду неправилан наглашено некњижевни говор, чак и правопис, примењује се принцип стилске компенсације, т.ј. остварују се функционалне замене, које преносе специфику јунаковог говора, постојање изарза која су пострани од књижевног језика, а да се не тражи тачну сличност сваке грешке.

У савремености превод поседује посебно значење не само као лингвистичка него и као културна чињеница. Језик је само један од елемената једне универзалне структуре - културно-хисторијске ситуације [Иванова, Лилов 1985:8]. Дакле је преводилачко искуство богато свакојаких примера - и успешних, и не сасвим успешних покушаја за превод номинације страног језика или дијалекта. Урпкос мом покушају да некако систематски наведем неке властите примере у вези са тиме, мислим да је лепота превођења у његовој отворености према различитим варијантама, у одсуству јединих решења, у чињеници да је пракса свакако богатија од свих норми и правила, ма колико корисни они били, у томе да сваки текст живи и дише према својим властитим законима.

Литература:

Влахов, Флорин 1990: С. Влахов, С. Флорин, Непреводимото в превода, Наука и изкуство, София, 1990, стр. 269-273.

Иванова 2000: Ц. Иванова. За типовете междуезикови контакти в творбите на български и сръбски писатели. - В: Краят на хилядолетието - носталгии, раздели, надежди. УИ “Св.Кл.Охридски”, София, 2000, стр. 239-247.

Иванова, Лилов 1985: М. Иванова, М. Лилов, Езикови проблеми на превода на славянски езици, Наука и изкуство, София, 1985, стр. 8.

Леви 1974: Иржи Левый, Искусство перевода, Москва, 1974, стр. 137-138.

Маројевић 1988: Р. Маројевић, Лингвистика и поетика превођења, Научна књига, Београд, 1988, стр. 35-37.

Радева 1994: П. Радева. Синтактичната номинация в съвременния български език. - В: Лингивстични студии, УИ “Св. св. Кирил и Методий”, В. Търново, 1994, стр. 233-249.

Супрун 1989: А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологию, Минск, 1989, стр. 324.

© Русанка Ляпова, 2002
© Издателство LiterNet, 13. 08. 2002
=============================
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.