"ЗБОГОМ ДИНОСАУРИ, ДОБРОДОШЛИ КРОКОДИЛИ!" ПОЛИТИЧКИ МИТИНЗИ И ЊИХОВЕ ПАРОЛЕ У ВИЂЕЊУ ЕТНОЛОГА

Радост Иванова

web | Збогом диносаури...

Промена политичке ситуације у Бугарској 10. новембра 1989. био је онај догађај који је ослободио талас гласности и дао почетни импулс једном новом стваралачком процесу, досад непознатом у бугарској масовној култури по ширини своје отворености и снази политичког протеста. Уистину, не можемо да кажемо да је у прошлости недостајало стваралаштва протеста. Оно је, међутим, било представљено малтене само у вицевима. Они су били јединствена широко распрострањена, али скривена форма протеста против недостатка демократије у време дужем од четрдесет пет година тоталитарног режима у Бугарској. Није случајно запажање да је међу свим вицевима раширеним усменим путем у народу највише политичких и сексуалних (Афанасиева-Колева 1987: 135).¹ То показује колико је у праву А. Дандес када тврди да је оно табуирано у друштву, најчешће омиљена тема његовог фолклора (Дундес 1989: 1).

Од дана када су се странице и канали масмедија отворили за слободно праћење свих догађаја, мисли и осећања која узбуђују народ, од када је народ својим захтевима испунио улице и тргове, усмено ширени вицеви брзо су постали дефицитарни, наравно са нарастајућим дефицитом роба широке потрошње. Данас је још рано дати категоричан одговор - да ли се и у ком степену различите форме масовног стварања рађају из фолклора. Убеђена сам, међутим, да стваралаштво брзо мењајуће политичке свакодневице не треба да остаје без пажње етнолога.

Једна од форми стварања која по мени заслужује пажњу су пароле учесника у различитим политичким митинзима, демонстрацијама и поворкама, изношене у усменој и писаној форми, које су организовале СДС И БКП (БСП), формална и неформална удружења.

Пароле нису откриће у време политичких промена у Бугарској. Било их је и раније, али у годинама тоталитарног режима оне су ширене углавном у писаној форми. То "статично" ширење по улицама, трговима, клубовима и др., заједно са њиховим правоверним садржајем, понављало је прогласе, реферате и изјаве партијских лидера и конгреса, и обесмислило у највећој мери њихову функцију да уверавају у неку руководећу идеју или задатак датог времена (Милев, Братков, Николов 1976: 403; Андрејчин, Георгиев 1976: 403). Становници градова и села примали су њихово присуство као део украса насеља, не дајући им било какво значење. Фактички, пароле су изгубиле најважнију функцију - комуникативну.

Новембарским политичким променама 1989. године, враћена је паролама њихова основна комуникативна функција. Промена функције, као и садржаја парола, открива нове суштинске црте ове појаве. Управо ове, нове, црте дају основу да се потражи веза парола са фолклором. То, међутим, не би могло да се учини без откривања посредничке улоге митинга и других њима сличних форми масовних окупљања поводом важних питања које заокупљају друштво. Они представљају културно-политичку ситуацију у којој пароле остварују своју комуникативну функцију.

Митинзи

У принципу митинзи припадају једном нетрадиционалном културно-социјалном систему. У зависности од тога да ли их организује партија на власти или опозиционе партије, одређује се састав учесника, као и карактер њиховог расположења и захтева. Разнородни састав партија и разноврсност захтева чине опозицију много активнијом у организовању митинга, демонстрација, поворки, бдења и др., који у многоме подсећају на масовне обреде са карактером заклињања.²

Слично обредима, митинг је општење између појединца и друштва, с једне стране, као и између друштва као целине и његовог врха, који представља државна власт или партија на власти. У процесу те комуникације социјални односи се симболизују, они се представљају као променљиви (Живков 1981: 15). Као и у обреду, на митингу нема гледалаца - сви су учесници. Разлика између учесника у обреду и митингу, међутим, није само количинска. На митинзима обично учествују народне масе од више хиљада људи, коју чине појединци различитог социјалног положаја, професије, узраста итд., обједињени у "некласичне" заједнице (Грушин 1987: 161). Те специфичне људске заједнице ни у ком случају не могу да буду повезане са родбинском структуром породичних обреда, нити пак са сеоском организацијом календарских обреда патријархалног друштва. Процес омасовљења који прати формирање митинга, карактерише, осим сакупљања великог броја појединаца у специфичне људске заједнице, и изражавање њихових активности или њихова понашања (Грушин 1987: 171-178). За разлику од митинга "масовност" у обреду допушта се само у оквирима већ споменутих родбинских или сеоских структура. Обред међутим не тежи да нивелира понашање учесника, придржавајући се традиционално утврђених улога свакога. Но утолико уколико сваки обред има главна дејствујућа лица и извођаче, у њиховом понашању може да се установи сагласност са понашањем лидера на митингу (организатори, водитељи, говорници и др.) и народне масе. Неоспорно, најактивнија је улога говорника, који се стално смењују "и на тај начин се одиграва једно непрекидно заузимање власти (Попилиев 1990). Остали учесници - масе - скандирањем и паролама дају спонатни израз сагласности или несагласности са оним што је говорник казао.

Сличност са обредима може да се препозна и у категоријама времена и простора. Време митинга је гранично, прелазно време, време које дели две епохе, испуњене различитим политичким садржајем. У том смислу сами митинзи су својеврсни прелазни обреди ("ритес де пассагес"), кроз које путем одбацивања и БКП (БСП) и СДС треба да пређу у нову историјску епоху. У садржају времена пре и после 10. новембра две политичке снаге међутим не улажу једнак смисао. За СДС време "пре" је време власти БКП. Зато време "после" треба да буде време без БКП. Другим речима, прелаз треба да доведе до потпуног ликвидирања старог времена, да би почело ново време, испуњено новим садржајем. БКП такође одбацује старо време, али је то одбацивање делимично - одбацује се тоталитаризам у сопственој власти, док се чува генерална линија. Одрицање налази спољашњи израз: мења се име партије - БКП се преименује у БСП; замењује се и део њеног руководства; мења се име штампаног органа партије - новина "Работническо дело" постаје "Дума"; комунисти се преименују у социјалисте итд. Те промене су у свему израз жеље да време после 10. новембра добије нове димензије, као и да се и прелаз спољашње означи.

Може се рећи да две димензије прелаза у времену имају корелације у традиционалној култури, могу да се упореде са класичним прелазним обредима. Но и у традицији прелази нису једнаки. Прелаз који предлаже СДС на својим митинзима може да се упореди са свадбом, у којој појединац прелази из једног социјалног статуса у други. У исто време прелазу БКП су семантички еквивалент девојачки или момачки обреди - лазарице и коледање, после чијег извођења се учесници враћају поново у своју социјалну групу, али са правом да ступе у брак. Тј. прави се једна својеврсна "репетиција" за прелаз, која не може да се тумачи као нешто више од "давања гаранције" за испуњење истинског прелаза или пре - приближавање њему.

Осим као граница између две епохе, време на митинзима има и своје конкретне димензије. Заједничко обема главним политичким снагама је извођење митинга у слободне дане (субота и недеља) или током седмице - после посла, тј. после 17 часова. Захтевом да митинзи буду ван радног времене, циља се на то да се не омета радни процес. Истовремено тај захтев је претпоставка за сакрализацију времена, неопходну компоненту обреда.

И димензије простора сличне су онима у обредима. Заједничко свим партијама и политичким покретима је тежња да се митинзи сазивају у центру града, на великом тргу. Уистину одређење места митинга не зависи само од жеље организатора, већ и од дозволе Градског народног савета. Постоји, међутим, суштинска разлика између две главне политичке снаге у односу према централним трговима у престоници.

Опозиционе партије обично изводе своје митинге на тргу испред храма-споменика "Св. Александар Невски", а владајућа БКП, преименована почетком априла 1990 г. у БСП - на тргу "Девети септембар" у близини зграде Партијског дома (касније - клуб БСП) и бившег маузолеја Георги Димитрова. У оба случаја простор митинга је саображен традиционалним (религиозним) или новим (социјалистичким) култовима и друштвеним празницима. Како идејна тежина оближњих зграда и споменика, тако и значење већ установљене култне традиције укључује простор трга у формирање јединствене семантике митинга. Треба међутим и овде запазити да о освајању простора у истинском смислу речи можемо да говоримо само за опозицију, јер пре 10. новембра 1989. она није имала "свој" простор. Или, ако је нешто и успела да освоји пре тог датума, то је било место у Јужном парку, тј. на крају града. Чином "освајања" трга "Свети Александар Невски", опозиција даје на знање да је одбацила пређашњи традиционални центар за митинге и параде - трг "Девети септембар" - и на тај начин она повезује симболички изабран простор трга са својом, новом идеологијом. С друге стране, избор трга испред највећег храма-споменика у Софији враћа опозициону СДС хришћанском погледу на свет Бугара, који по традицији граде цркве у центру насеља. "Освајајући" га, СДС успева да уђе у ток традиције.

Однос БКП (БСП) према простору, као и према времену, је двојак. Партија на власти држи једнном усвојен терен - трг "Девети септембар", али у исто време премешта његов центар од "храма" тоталитаризма - маузолеја Георги Димитрова - ка бившем Партијском дому, преименованом у "Клуб БСП" 1990. г. Измештајући центар и одричући се делимично од "свог", БКП (БСП) у принципу не одступа од једном освојеног, 1944. г., простора - оно је опет тамо, али је трибина већ смештена између Бугарске народне банке и клуба БСП. Оцртана промена у простору трга на тај начин се симболички синхронизује са жељеном променом у идеологији.

За семантику простора, веома је речит случај са једним од митинга СДС, који је требало да се изведе на тргу испред храма-споменика "Св. Александар Невски" 3. марта 1990. г. у 14 часова. Због преклапања времена и места са другом политичком групом (Ера 3), било је неопходно да СДС премести свој митинг на трг "Девети септембар". Једно од првих поступака организатора је било симболично преименовање трга у "Демократија" - именовање, које носи и штампани орган СДС-а. Зато избор простора не може да се сматра за случајан момент у извођењу митинга, а "туђ" простор неизоставно мора да се "усвоји", да буде претворен у "свој", да би био у сагласности са заједничком идејом митинга.

И на крају, обредност крије и понашање учесника митинга - говорника и огромне масе људи. Откривамо је пре свега у тежњи говорника да пренесу своје идеје и захтеве, када овладају масама својим говорничким умећем, као и у одушевљеном прихватању или - ређе - одбацивању онога што је говорник казао узвицима, паролама, гестовима рукама, подизањем написаних парола, развијањем застава и др. На митинзима, више него на другим местима, неопходно је остваривање комуникације између говорника и маса, јер смисао митинга је у овладавању масама, у обједињавању око руководећих идеја и захтева митинга, као и у жељи да те идеје и захтеви буду показани пред влашћу, пред "другима!", који ту нису присутни.

И њихове пароле

"Дијалог" између говорника и маса је најважнији момент на митингу. Зато су напори обе стране усмерени ка његовом остваривању на различитим нивоима. Ту се ствара ситуација веома блиска традиционалној, у којој се открива потреба са самоиспољавањем и општењем са другима (Томова 1990). У већини случајева општење не рачуна на средства и форме наслеђеног искуства, иако их ни не искључује. Неки фолклористи искључују традицију као елемент дефиниције фолклора. По Дан Бен Амосу, на пример, традиционалност је аналитична конструкција, а не културна чињеница, зато она не може да буде критеријум за дефинисање фолклора у његовом контексту (Бен-Амос 1971: 331, 3-15). У том смислу недостатак традиционалности у "дијалогу" на митинзима није обележје удаљавања од фолклорне ситуације. У свим случајевима, међутим, у процесу општења се испољава тежња ка стваралаштву и уметничком. Откривамо је посебно добро у паролама које носе многи учесници митинга. Саме по себи, пароле су вид учешћа маса у комуникативном акту. Истина је, да је њихова писана форма у супротности са усменим преношењем, као једним од обележја фолклорности. Но ни то обележје не сматрају обавезним сви фолклористи (Бен-Амос 1971: 14).

Основна форма општења природно је усмена. У тој, специфичној ситуацији промене, пред огромном масом људи и на простору трга, говорници рачунају да ће их захваљујући микрофону чути учесници митинга. А, људска маса, пак, не "ослања се" само на силу, већ и на моћ свог једногласја. Додатни ниво у процесу комуникације чине пароле. Њихов писани текст у извесном смислу је оно што је говорницима микрофон. Писана парола је својеврсно "културно" продужење гласа анонимног учесника или мале групе у људској маси; један од начина појединца или групе да "укључи" свој глас у глас масе, да да свој одговор доступан осталима. Слично говорнику, носилац пароле даје своју макар и сасвим кратку интерпретацију неког од захтева митинга. Једном написана на хартији или платну она остаје непроменљива. У том смислу парола не може да понуди одговор за све идеје, мисли, захтеве које износе говорници. То је израз односа анонимне личности или мале групе према идејама и захтевима митинга. Парола је један вид индивидуалне или групне тачке гледишта, сопствена варијанта или верзија званичног става организатора и говорника.

Ако смо митинг одредили као прелазни обред своје врсте на граници две епохе, то би требало, у сагласности с тим, да потражимо и сличности парола са обредним фолклором. Чак и површан поглед на њихов садржај показује да се оне формирају у пуној сагласности са карактером митинга. Слично обредном фолклору, пароле одбацују постулате старе епохе и износе захтеве за нов почетак, за нове идеје, за нов живот. Оне обрћу вредности епохе, када обарају "врх" доле, а "доње" уздижу горе. Поново васкрсава стара тријада "живот - смрт - нови живот", која налази своју симболичку реализацију у паролама две основне политичке силе - владајуће БКП (БСП) и опозиционог блока СДС. Реализација ове тријаде у суштини оцртава разлику у растојању живота од смрти и смрти до новог живота.

У паролама опозиције тријада "живот - смрт - нови живот" је најјасније поларизована, јер се њом у потпуности одриче претходни "живот" у његовим политичким, економским и социјалним димензијама. Зато је најчешће изношена парола "Доле БКП!" при чему се БКП идентификује са животом у прошлости.

У одбацивању старог, БКП (БСП) се ограничава на неприхватање неких грешака и бивших партијских лидера који су довели до низа изопачења, иначе правилне линије партије. Зато је симболичко одрицање од старог "живота" само делимично, а растојање од "живота" до "смрти" не води њиховом пуном супротстављању. У том смислу пароле БКП (БСП) наглашавају трећи члан тријаде - "нови живот", практички изражено паролом "Да живи БКП (БСП)!" или само БКП (БСП!" Одатле и закључак да крајње одбацивање у паролама опозиције не би требало тумачити у директном значењу речи, тј. као физичку смрт, како то чине неки од представника Комунистичке (Социјалистичке) партије. Зато што се пароле формирају најчешће као израз мишљења у митолошким стереотиповима који јасно супротстављају "живот" - "смрти". Аналогно је стање и са паролама БКП (БСП), које се неправилно тумаче као "нов живот" само за једну партију, односно за њене чланове и присталице. Искључујући "смрт" у принципу она је искључује како за сопствену чланску масу, тако и за опозицију.

Без генетичке везе са неким традиционалним фолклорним формама, пароле избацују на површину оно родовско-народно знање које пробија све нивое културе и чува се, преноси се и "мултиплицира" у свим каналима људске културе - традиционалним и нетрадиционалним (Захариева 1987: 8). По суштини и функцији, оне личе на традиционалне обредне песме које наводе учеснике обреда на дејство. Нешто више, њихово усмено скандирање у извесном смислу их приближава скандираном речитативу обредне мелодије. Јасно је да веза са обредним фолклором не може да буде директна, спољашња. Она је дубоко суштинска, испољава се у предавању стереотипова обредног понашања и изражавања, који у сличним ситуацијама добијају аналоган израз (Иванова 1986: 8). Зато што је фолклор "нешто много дубље", битније, трајно присутно, истовремено културно задобијено и урођено, до тог степена суштинско и неопходно, да свако од нас може да буде носилац родовско-народне традиције (Захариев 1987: 9).

Повезујући се унутрашње са фолклором у једној касној историјској фази, пароле се показују као наследник народног знања. Несумњиво ново доживљавање стварности рађа и адекватне форме, које су блиске, али се и разликују од фолклорних. Данас би једва неко оспорио сличност парола са неким фолклорним формулама само зато што се поред усмене форме оне износе и у писаном виду. Или пак зато што се усмене варијанте не поклапају са писаним. Предности и непогодности писане и усмене форме парола се узајамно компензују и допуњавају јединствену семантику митинга. Зато и једни и други имају своје место у процесу његовог одвијања. Овде је важније да се открије њихово значење.

Обично се пароле извикују, када говорник изговори неку мисао и очекује потврду своје мисли или када упућује позив масама. Апел прихвата велики број људи и, скандирајући, вишекратно га изговара. Могуће је запазити да усмене пароле извлаче из говора говорника само ону реч или онај израз на који пада смисаони акценат говора. То су кратки искази, најчешће се састоје од једне речи, изговорене на слогове. Њихов смисао не може да буде схваћен ван контекста говора. Например:

1. Избори!
2. Нов парламент!
3. Бугарска!
4. Доста страха!
5. Демагози!
6. Конфискација!

Уколико се чешће изводе митинзи (а то се највише односи на опозиционе партије СДС), утолико се чешће чују једне те исте пароле, које се преносе са митинга на митинг и претварају се у својеврстан лајмотив митинга независно од проблема који се на њему разматра. Њихов, макар и кратак садржај, има коначан, смисаони облик. Такви су, на пример, често изношени:

1. И пре, и сада БКП је мафија!
2. Доле БКП! и др.

Нешто више, у поворци после свечане литургије, коју је 6. маја 1990. г. организовала СДС поводом Ðурђевдана, учесници су испевали песму, чији садржај није имао ништа заједничко са традиционалним празником. Садржај песме у суштини представља много пута поновљену паролу у два дела:

Нећемо комунизам, доле БКП!

На фону усмено изговараних парола писане имају своје место које се не исцрпљује само улогом "културног" продужетка људског гласа. Писана форма их лишава изражајности и ударне моћи звучног наглашавања. С друге стране, када се исписују у различитим величинама, бојама и др., пароле "добијају" сликовитост. Њихово емоционално дејство се постиже и појачаним коришћењем знакова интерпункције, додатним украшавањем платна или цртежима. Каткада су цртежи основни "текст" парола, без речи или се оне подразумевају, или, пак, играју другостепену улогу. Тако парола добија нову, допунска значења.

Садржај парола има релативну самосталност у контексту митинга. Он представља својеврсну варијанту или верзију захтева и мисли које исказују говорници, раширену форму одбацивања или подршке, при чему је глагол испуштен, али се подразумева да је реч о захтеву. На пример:

1. Многопартијски систем, слободни избори!
2. Слобода речи, штампе и издавања!
3. Црвен семафор за црвену мафију!
4. Слобода, демократија, салама!
5. БСП - ново име, нови и јасни циљеви, нови и демократски методи!

Релативно ретко се у паролама исписују целе реченице:

1. Не тражимо преустројство, већ ново државно устројство!
2. Време је да се одвојимо од уставног члана 1.

Много већи емоционални ефект имају пароле, које теже ка уметничком преношењу захтева. Оно се постиже различитим метафорама, актуализацијом мисли познатих личности, парафразирањем пословица, загонетки, старих парола, или исказивањем мудрих мисли које претендују да исказују апсолутну истину. Смисао тих парола, издвојених ван контекста, није увек јасан. Он се разјашњава на фону целокупних политичких прилика или конкретног митинга. Такве су, на пример, пароле:

1. Збогом диносаури, добродошли крокодили! (поводом замене једних комунистичких руководилаца другима);
2. "Нова" линија партије - пресвукао се Илија - опет исто!
3. Свака жаба да зна своју барицу! (са цртежом Тодора Живкова у облику жабе у ковчегу);
4. Нова година, нов парламент (уместо "Нова година, нова срећа");
5. Слобода или комунизам - изаберите сами (уместо "Пушење или здравље - изаберите сами!");
6. Ljуди, бдите, да новембар не постане април (по поеми Геа Милева "Септембар");
7. Бескућна авет тражи стан, по могућности у САД (варијација на тему "Комунистички манифест");
8. Пролетери свих земаља... опростите!
9. Преварени свих земаља, уједините се! (уместо "Пролетери свих земаља, уједините се!");
10. Од старих крпа, ново одело не бива;
11. Свака власт квари, апсолутна власт - апсолутно;
12. Чиста и света република (В. Левски);
13. Ако добијам, добија читав народ (В. Левски);
14. Слобода људска и свакоме своје (В. Левски);
15. Интрига зауставља ход народне ствари (В. Левски);
16. Удахни свакоме, о боже, живу љубав за слободу - да се бори како ко може са народним душманима (Хр. Ботев);
17. У борби смо рођени и отхрањени, у борби је наш позив (Ал. Стамболијски);
18. Шта је социјализам и има ли он основа у нас? (наслов књиге Д. Благоева, издате 1891. г.) и тд.³

Тежња ка уметничком и оригиналности у садржају и форми парола, циља да привуче пажњу "других" у маси од више хиљада, да сугерише идеје и захтеве митинга. И данас, као у класичним обредима, јавља се један од принципа митолошког мишљења по коме, да би се сачувао основни смисао саопштења, треба осигурати сувишак информација, који се превладава разноврсношћу форми и различитих степена асптраховања.

Једна од форми засићених информација је и појава одговарајућих симбола и знакова. Супротстављању идеја, на пример, одговара и супротстављање боја. Црвеној боји БКП (БСП) супротставља се плава боја СДС-а. Црвене су заставе, папирне заставице и цвеће које носе учесници на митинзима БКП (БСП). На њиховој значци је представљена црвена ружа. Митинзи СДС-а су "преплављени" плавом бојом: заставе, папирне заставице, значке, капе и др. Плавим врпцама и значкама украшени су чак и пси које воде неки од учесника.

Посебна пажња поклања се гестовима рукама. Дизањем два раширена прста учесници митинга СДС дају знак подршке говорнику и ономе што он говори. Најчешће изношену паролу опозиције - "Доле БКП", прати дизање руке са стиснутом песницом и палцем на доле - знаком за смрт весталки у древном Риму. Као одрицање тог знака родио се и супротни - БКП-а (БСП-а) - подигнута рука у песницу са палцем на горе. Овај гест се прави паралелно са продуженим скандирањем "БКП"-у (односно "БСП"-у, после априла 1990). На тај начин БКП (БСП) поставља знак једнакости између себе и живота.

И тако, појава много партија у Бугарској, после дугог више од 45 година једнопартијског режима, створила је повољне услове за брз развој једне традиције која се непрестано усложњава, продубљује, обогаћује. На сваком следећем митингу нешто од ње се мења, али нешто и остаје. Промене у традицији су измериве динамиком самог живота код нас.

Мај 1990

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА:

Андрејчин, Георгиев 1976. А н д р е й ч и н. Л., Георгиев. Л. Български тълковен речник. С., 1976

Афанасиева-Колева 1987. А ф а н а с и е в а - К о л е в а. Ан. Вицът фолклор ли е? - В: Проблеми на българския фолклор. Кн. 7. Смехът във фолклора. С, 1987, 132-138.

Грушин 1987. Г р у ш и н , Б. Массовое сознание. М.. 1987.

Живков 1981. Ж и в к о в, Т. Ив. Обредност и обредно изкуство. - В: Обреди и обреден фолклор. С. 1981, 7-28.

Захариева 1987. З а х а р и е в а, Св. Фолклорът - пътуване към себе си. - В: Български фолклор, 1987, № 4, 3-15.

Иванова 1986. И в а н о в а. Р. Фолклорните явления в наши дни. - Български фолклор. 1986, № 3, 3-9.

Милев, Братков, Николив 1970. М и л е в, Ал., Б р а т к о в. И., Н и к о л о в, Б. Речник на чуждите думи в българския език. С., 1970.

Попилиев 1990. П о п и л и е в. Р. Митингът като театър. - В: Народна култура, Н^о 6. 9 февруари 1990.

Томова 1990. Т о м о в а, Е. Съвременни форми на фолклор в българската култура. С., 1990 (Дисертация).

Бен-Амос 1971. B e n - A m o s, Dan. Toward a Definition of Folklore in Context. - U: Journal of American Folklore. V. 84. 1971.

Dundes 1989. D u n d e s, A. Six Inches from Presidency: The Gary Hart Jokes as Public Opinion. - U: Western Folklore, 48. 1989, 43-50.

НАПОМЕНЕ:

1. По запажањима Ан. Афанасиеве-Колеве, око две трећине активног репертоара вицева пада управо на социјалнополитичку и сексуалну тематику, а често је појава и њиховог тесног преплитања у оквирима једног те истог вица. [обратно]

2. Р. Попилиев пореди митинг са грубим првобитним ритуалом. Посматра га као представу обарања и освајања власи, засићеним ритуалношћу, симболиком и скоро магијским смислом. [обратно]

3. Пароле су записане у време митинга и поворки СДС и БКП (БСП) у периоду од новембра 1989 до маја 1990. г. После објављивања овог рада, изашла је из штампе и књига Ангела Попова "Парола. Бугари излазе на тргове" Софија, 1994. У прилогу књизи су објављене и пароле записане у периоду од 10. новембра 1989. до председничких избора у јануару 1992. г. Како сам аутор указује, искоришћен је део парола које је сакупио Институт за омладину, али по мени, они дају релативно потпуну представу о њиховом карактеру. Само истраживање највише инсистира на језичкој страни парола. [обратно]

© Радост Иванова, 1997
© Дејан Ајдачић - превод, 2000
© Издателство LiterNet, 21. 09. 2002
=============================
Публикация в кн. на Радост Иванова "Збогом диносаури, добродошли крокодили! Етнологија промене", Београд, 2000.