НЕКАДАШЊИ ВРАЧАРИ И ДАНАШЊИ ЕКСТРАСЕНСИ

Евгенија Мицева

web

Данашњица нуди могућност поређења некадашње представе о иреалном, које, сачуване у сећањима информатора, у значајној мери и данас постоје, с новим представама. Данас се веома често говори о контакторима. То је заправо нови појам за реч "медијатори". А шта су представљали медијатори у прошлости и шта су данас?

У литератури уобичајено име за медијаторе, за живе носиоце магијских особина (најопштије речено) је вештица, а у фолклору најчешће сретано име је мађосница (исто магесница, знахарка, вражалица, врачка, мамница, биљарка). Било би добро још на почетку истаћи да су у фолклору као носиоци магијских сила појављују пре свега жене; мушкарци се не спомињу. Из древне митологије је познато су постојали шамани - мушкарци. Код Бугара шаманство је било веома развијено. Било је и мушкараца и жена шамана, а како се сматрало да су за то природно надарене жене, када су мушкарци обављали шаманска дејства преоблачили су се као жене да би задобили њихову снагу. Представа о шаманству као изразитом женском дару, оставља очигледно и трајне трагове - у последњим годинама врачари који крстаре нашим крајевима су жене. Оне су у својеврсној изолацији; њихове комуникације са друштвом су одређене димензијама у које их поставља медијаторски дар. Тај положај је резултат нижег статуса врачара у поређењу са шаманима, иако је у извесном погледу врачање наследник шаманства, то је једна његова каснија модификација. При обављању специфичне делатности врачара, у нужди ступања у контакт са нечистим силама, јавља се негативна оптерећеност; додири и предавање у власт неземаљских сила се потврђује у веровању, по коме после њихове смрти врачари постају демони, одлазе код "својих" у "онострано".

У прилог казаном прикључује се и низ других веровања, повезаних са задобијањем магијских способности људи који су решени да се "посвете". Њихово предавање власти неземемаљских сила је увијено у мистику и тајну; за њега знају једино они сами и они којима се подчињавају. Врачари излазе из профаног, но не одлазе ка сакралном - на социјалном плану њихова просторна територија је медијаторна. Они нису "своји" у свакодневном општењу, а нису ни "туђи" пошто су живи, познати и тражени у свом региону. Но ипак, ко постаје вештица или врачара? По народним веровањима то су лоше жене (курва, сводница, рођена са белегом, или мртворођенче оживљено) или предате нечистим силама извршењем специјалног обреда. Тај обред, сам по себи је изграђен од магијских поступака, усмереним ка будућој врачари и поступака које сама изводи - она зна како да поступи да се "самоомађоса" као резултат добија медијаторске способности и право да примењује задобијена магијска знања, већ усмерена ка другим лицима. Основно у том чину "самоомађосања" је излегање пилета из јаја и мазање зглобова жене крвљу. То може да јој послужи за жељени циљ само ако је пиле црно. Клање пилета и скупљање његове крви за мазање може да се прими као обред приношења жртве. Познато је да се жртве приносе и добрим и лошим невидљивим силама и да црно пиле спада у птице за приношење жртве. Особено је ту да се жена која је изглегла пиле сматра мајком пилета и, у тој прилици, она приноси за жртву своје дете. Ту жртву, међутим, она дели међу силама којима приноси и саму себе, када се маже крвљу. Не умива се 40 дана - док дух жртве блуди над земаљским светом. У том периоду она у себи задржава духа што може да се схвати као провокација за нечистих сила и тежња да им привуче пажњу као такође "нечистој". Следећа фаза обреда је умивање у "глуво доба" соком од самодивског биља крај воденице с левог витла. Од тог момента жена је предата нечистим силама и оне, невидљиве за њу, руководе је при испуњавању њених магијских дејстава.

Претпоставља се да тајанство обреда "самопосвећења" испрва чува у неизвесности нове способности жене - врачаре, пред људима са којима живи у селу. Особеност у бугарској традицији је да врачари обично живе у селима не само док су осумњичене, већ и када су разглашене као такве. Ретко се среће опис жене врачаре или биљарке издвојене у удаљеном горском месту. Такви примери се срећу пре свега у причама. За разлику од средњеевропских и западноевропских вештица, изопштених из цркве и прогоњених и села, паљених на ломачама, итд. код бугарских врачара не долази до одлучног судара између хришћанства као официјелне религије и њене делатности, везане са паганством. Врачари имају два основна смера поступања - са једне стране њихова делатност је везана за људе као појединце, а са друге - са сеоско-привредном делатношћу на магијско-продуктивном плану. У оба случаја делатност врачара се остварује кроз контакт са представницима иреалног. Када се односи на посебног човека, везе се остварује обично кроз одређене гестове или брз неразумљив говор (начин општења који је у данашње време код контактора веома измењен). Значајно су израженији контакти врачаре са невидљивим силама када она премамљује род са једне њиве на другу, или када преноси млечност са стоке са пуно млека на стоку са мало млека. Ритуали при тој делатности се врше само ноћу (тј. у време нечистих сила), а сама врачара треба да буде нага. По неким научницима голотиња у том конкретном случају нема другу функцију но да заштити врачару од опасних дејстава демона, који се крију у оделу и другим предметима. Но ако се демони задржавају у оделу и ако се збацују са њега тиме се омета и њихов контакт са врачарама и посредништво. Голотиња је у том случају изазов за усмеравање нечистих сила директно ка њој, без губљења моћи у оделу и предметима. Врачара добија сву моћ и пребацује је у смеру објекта њеног дејства.

И тако, врачара не може да буде свака жена, нужно је да је у додиру са оностраним силама и да уме да испуњава медијаторску функцију. Место на коме се извршавају дејства реално је променљиво и зависно је од тога где је објект који подлеже интервенцији. Семантички, међутим, место је стално - у њему увек учествују врачара, објект дејства и призване оностране силе: три обавезна фактора, који одређују имагинативно поље или стално место дејства. То се додатно одређује и одговарајућим ритуалним временом (дневно-ноћно, календарско). И још једна карактеристика - врачара је преносилац сила оностраног у смеру ка земаљском, но у тим међуодносима она је иницијатор и жеља упућених од земаљског ка оностраном (код данашњих контактора постоји двосмерност у вези, по расположивим информацијама).

Последње 2-3 године гласине о сличним медијаторима поново су у центру пажње. Оне започињу скоро паралелно с другим типом гласина - о појави и посети ванземаљаца земљи. Гласине прерастају у полузванична телевизијска и радио-саопштења, информације у штампи; већ је чињеница да се штампају тематски посвећене новине ("Феномен", "Психо" и др.) који одражавају појаве ванземаљаца или њихове форме јављања пред одређеним људима. Ако данас недостаје преношење "новости" преко комшијског плота или у колу на тргу оно се дешава не са мањим ефектом, по редовима, у превозним средствима, на радним местима. Без посебних тешкоћа свако може да ступи у додир са контролорима, тј. са изабранима да остварују медијаторску улогу, и да добије информацију која га интересује. То што се сазна у сусрету са живим контактором, скоро се потпуно слаже са читаоцима и новинским чланцима. Сами контактори са интересовањем прате штампу и употпуњују своја "знања" о другим световима и себи сличнима. Сваки контактор је "повезан" са изванземаљским становником другог света (друге планете) и преко њега извршава своје видовњачко, телепатско, исцелитељско дело. Једна од основних разлика у односу на традиционалне медијаторе, коју контактори као да сами несвесно примећују је да се почетно успостављању везе са ванземаљаским не дешава по вољи човека, но по избору самог "бића". Контакторка која гледа у кафу СМ, нпр. прича да јој је у одређеном периоду све чега се дотакла полазило за руком. Потом је почела да осећа пиркање са десне стране које је обухватало главу и руку до лакта; осећање се продужило док је једног дана, када је била сама, осетила лаки додир на рамену и лак притисак - посумњала да је то знак виших сила. Мало након тога је са пријатељицама пила кафу и једна од њих је обрнула шољицу. СМ је затим осетила како јој нешто вуче руку ка шољици. Предала се сили, узела пољицу и видела много тога. Од тада је схватила да јој је дата способност да гледа у кафу (имала је већ 52 године). Она саму себе пита да ли јој Господ даје способност да гледа у кафу јер је религиозна, или су то ванземаљци или јој помаже дух њене бабе, која је такође гледала у кафу. У шољицама, СМ види блиске покојнике, разуме њихове знаке и савете.

На сличан начин и ГП прича о два случаја који су је навели на мисао да неземаљске силе опште са њом. У првом случају она је сањала покојног оца. При буђењу је чула шапат где је предмет о коме је говорила с оцем у сну. Остало јој је нејасно да ли очев или глас неког другог њој већ јавно говори. У другом случају, у расправи са преким шефом, казала му је нешто за шта јој није било јасно откуд то зна; имала је осећање да јој неко диктира шта да говори. Постепено је почела да се уверава у стално присуство "онога који диктира". Много је желела да јој се он покаже и то се збило. Појавила се јака светлост са лицем налик људском које је зрачило на ГП. ГП се лоше осетила и зажелела је да се у будућности јавља као присуство, а не као лик. Од тог момента ванземаљац Севи, како се он представио, јој се јавља као мала бела мрља на огледалу у купатилу или ноћу шушти на њеном јастуку чиме даје знак да жели да "разговара". Он јој покреће руку и она записује његове мисли, али и одговара на њена питања. Преко Севија ГП повезује видовитост и исцелитељску способност које су јој дате да помаже људима.

Севи је "причао" о себи и својој планети, одговорио је да не могу да се упознају зато што је још прерано због многих ствари и што она нема потребну спремност. Његов избор је пао на њу зато што има широка интересовања и одликује се надареношћу да прима сигнале и водећу улогу ванземаљаца. По разјашњењима ГП контактори имају у глави нешто преко чега се успоставља контакт. Две анкетиране контакторке су примиле своје способности у скоро једнаком узрасту, одређеном и у традиционалној култури као ритуална чистоћа жене. Оне су "изабраници" ванземаљаца и са њиховом помоћу лече, упућују, саветују. Дају предност обављању сеанси у својим кућама, где осећају јаче присуство својих ванземаљаца, по нужди одлазе и на туђе место, но могу да изводе своје сеансе пошто су призвали своје помоћнике - тј. направили им нужно поље. Чињенице су познате из прошлости, носе само нова имена: контактор, а не врачара; екстрасенс, а не знахарка; видовита, а не врачара; друга планета, а не онострано или онај свет итд.

О свом доживљају успостављања контакта са ванземаљским бићем прича новинарки један мушкарац од 30 година . ХХ није показивао интерес ка контакторству и способностима екстрасенса, но неочекивано за њега самог добио је тај дар. Први сусрет са представником другог света десио се у подне (прелазно време, у којем владају нечисте силе према народним представама). По ХХ, одједном, је постало тамно, а кола која је возио се одједном заустављају. Јавља се црна фигура без јасног лика, која проговара непознату реч. Неочекивано за самог ХХ, он разуме реч и објашњење, да је изабран да буде исцелитељ, и да ће му додатно бити дат знак када ће моћи да употреби свој дар. Не дуго потом, подносећи необично јаке болове у глави и стомаку, чуо је поново чудну реч, којом му се саопштава да је време да започне да лечи. У исто време и његова супруга ДХ је добила исте осете и мало потом (у том периоду је била трудна и њен муж се није сагласио да се она бави било чиме осим мајчинством) започела да лечи. Показало се да је она бољи исцелитељ, с јачим дејством на болесне. ХХ саопштава да у моменту сеансе осећа прилив велике енергије. Ако је не употреби на болеснику, може да је се ослободи, бар делимично, ако опере дланове водом или стане бос на земљу.

При анализи информација из новина откривају се чињенице које повезују данашње "догађаје" са некадашњим догађајима и представама. Први сусрет ХХ је у време појаве нечистих сила, време, појачано и смрачивањем као нужним окружењем. ХХ преживљава стрес од необичне ситуације, после чега почиње да схвата звуке фигуре као реч - адекватно појави нечисте силе пред врачаром, када се она предаје власти нечисте силе и добија могућност да је разуме. После тога и врачара и ХХ добијају своје дарове. Суштински детаљ је је да ХХ има потребу да одводи из себе енергију коју добија за своју делатност и додирује воду или земљу - додирује их голим делом тела. Поново се појављује голотиња, но како се у данашње време не призивају нечисте силе да би дале моћ, већ сада се прима енергија од ванземаљаца, то она, голотиња је нужна за други момент обреда - одвођење вишка енергије. И још нешто слично прошлим временима: супруга ДХ се показује као бољи лекар од мужа - тј. природна сила жене медијатора је истакнута и овде.

Неизбежну везу "прошло/садашње" макар и невољно је запазила и новинарка која је припремила материјал о ХХ за штампу: поднаслов њеног текста је "Је ли дошло време да свако село има врача..." Сакупљајући информације о појавама које се примају као сасвим нове, она се обраћа ка традиционалним схватањима и представама (питање за не увек освешћено "традиционално", усађено у сваког предмет је самосталне анализе).

Сличне асоцијације између старих представа и нових информација су довеле, вероватно и до питања у једном објављеном упитнику за оне који желе да се региструју и укључе у зборник-каталог бугарских екстрасенса. Осим интересовања за име, професију, место становања и обим исцелитељских способности, анкетари се интересују за начин откривања екстрасенса и одређење у маси, за стање које га је довело до задобијања способности, за средства за лечење (гестови, додир, врачање, писање по диктату ванземаљца и др.), осећају ли екстрасенси неопходност за заштиту, да ли је способност наследна из рода или породице и др. сличним својствима о којима је било већ речи, при анализи врачара и екстрасенса-контактора.

Не би било праведно не забележити да постоји контакторство, које није усмерено ка другима, већ само за употребу самог контактора - нпр. изабраник без испољеног талента за одређену област уметности, одједном постаје песник или уметник. Скоро сваки фолклорист-теренац је наилазио на људе, који су стварали народне или религиозне песме под туђим диктатом. Сличан случај је био објављен и у једној од редовних телевизијских емисија "Добро јутро" 8. августа 1991. Ванземаљски пријатељ се јавља двема сестрама, резултат посете је да једна почиње да пише стихове (она води и писмени разговор са њим), а друга започиње да слика као формиран уметник. Ујесен 1991. је отворена изложба у приватној галерији у ул. Раковски, жене која је почела да слика под дејством ванземаљца. Сликала је само ноћу, у пуној самоћи. Тематика платна је била космичка, пејсажи са друге планете, а техника - слагање боја палцем. У сали "Средец", исто у Софији, 7. октобра 1992. је откривена друга, слична изложба слика Стефке Балџиеве, насталих под дејством ванземаљаца.

Није чудно да сваки самообјављени контактор тражи начина да покаже своје могућности општења са оностраним. Резултати могу да буду различити: лечење, видовитост, слике, писма људима итд.; сви они су предодређени да потврђују постојање других светова и уплитање ванземаљаца у живот на планети Земљи. Шаманизам, мађосничество, врачарије, контакторство, екстрасенси - тако би могле да се одреде на културно историјском плану фазе те старо-нове појаве. У сличним анализама истраживачи би требало да дају обавештења о социјалном и политичком стању које доприноси ширењу информација ове врсте.

© Евгения Мицева, 1994
© Деян Айдачич, превод, 1994
© Издателство LiterNet, 19. 11. 2002
=============================
Публикация В: The Magic and Aesthetic in the Foklore of Balkan Slavs, 1994.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.