Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни
КАМЕН
web
Лако старе људи и дрвеће;
падају дани, ноћи лишће и киша;
непромењен у лето и у јесен,
ти стојиш увек исти, камену!
Ти немаш ни жила ни нерава,
немаш наше несрећно тело.
Ни савест, али ни хиљаде црва
никада те не гризе.
И никада ниси осетио жеђ
која доноси све несреће:
ти никада не грешиш: не рађаш,
јер и сам ниси рођен.
Ти си свет. Није ли управо зато
кроз огњене старе векове
од гранита и мрамора човек
вајао своје богове?
У теби истину открих, камену,
и пурпурна варница твоја је:
вечно и свето јесте само мртво,
живо живи у греху.
© Атанас Далчев
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 02.07.2003, № 7 (44)
Други публикации:
Савременик
(спец. брой - Бугарска књижевност јуче и данас), Белград, 1996.
|