ПРИКАЗ КЊИГЕ: ЦВЕТАНА ГЕОРГИЕВА, ПРОСТРАНСТВО И ПРОСТРАНСТВА НА БЪЛГАРИТЕ XV-XVIII ВЕК, С., 1999

Татјана Катић

web

Османиста Цветана Георгиева, позната стручној јавности (Еничарите в българските земи XV-XVII век, Софиа, 1988; Светът на българите чрез ранните столетия на османското владичество, С., 1997) овом књигом заокружује своја претходна истраживања становништва и насеља Бугарске у раном периоду османске управе. Инспирисана радовима Ж. Дибија, Ф. Бродела и аналиста, покушала је да напише историју појединаца и малих друштвених група, што јој, с обзиром на расположиву грађу, није пошло за руком онако као француским медиевистима.

Њен рад, заснован превасходно на објављеним и необјављеним османским изворима 15. и 16. века (дефтери, кадијски сиџили, кануни, збирке докумената) и новијим етнолошким истраживањима, сугерише други угао посматрања на углавном познате ствари, а то је утицај просторних фактора на историју једног друштва.

Књига је подељена на две тематске целине, ПРОСТОР (територија насељена бугарским народом) и ПРОСТОРИ (микропростори: село, општина, град, махала, кућа, задруга, итд). У првом поглављу Границе бугарског простора 15-17 век (16-58) дат је широк оквир простирања бугарског народа, чија граница иде десном обалом Дунава, од Демир-капије до делте Дунава, затим дуж Црног мора до планине Странца. Граница, потом, иде Марицом до Егејског мора и дуж обале Егеја до ушћа Вардара, затим скреће јужније, пратећи ток Бистрице, а потом северозападно од извора реке Девол до њеног средњег тока, где се, према аутору, налази најудаљенија југозападна тачка простирања бугарског народа, скоро до Елбасана. Унутар западне границе је масив Шар-планине, Призрен, Приштина, Прокупље, Крушевац и Кучајске планине, све до ушћа Поречке реке у Дунав.

Тај оквир Георгиева је оцртала углавном на основу података европских путописаца, наглашавајући да није реч о етничким границама, већ о простору на коме су се Бугари осећали своји на своме; рубни делови описаног простора представљају област преклапања, тј. простор који су и други народи (Срби, Албанци, Грци, Румуни) сматрали својим.

Утицај геоморфолошких, хидролошких и климатских фактора на тип и густину насељености обрађен је у наредна два поглавља: Мрежа насеља, пример Никопољски санџак (59-91) и Варијанте мреже насеља на бугарским просторима 15-17 век (92-148). Аутор на основу два пописа тимара Никопољског санџака из 15. века гради типичан модел насеља на Балкану, условљен различитим еколошким појасевима. Најређе насељана је равничарска област, тзв. зона А (до 250 м надморске висине), затим предео високих планина - зона Ц (виших од 600 м), док су најгушће насељене висоравни дуж средњих токова река и брдско-планинске области, тзв. зона Б (250-600 м). Однос броја становништва А, Б и Ц зона износи 1:6:2.

Од овог модела одступају поједине граничне области: Добруџа, Видин, Дебар, где је у току било насељавање азијских и балканских номада (Туркмена, Татара и Влаха).

Георигева побија теорију да су равнице мање насељене услед османских освајања, већ као разлог наводи средњовековну пољопривредну технику и географске услове. Такође истиче да се мрежа насеља одржала од Средњег века током времена османске управе.

Најважнији процеси који су се одигравали на терену обрађени су у поглављу Динамика историје бугарског простора (149-196) Георгиева оспорава тезу турског османисте О. Л. Баркана о „османизацији” бугарских крајева као последице масовног насељавања турских номада у 14. и 15. веку и депортације Бугара у Малу Азију. Она доказује да су насељени Туркмени и Татари ишчезли првих деценија 16. века, а да су се трагови њиховог постојања задржали само у топонимији. Томе је допринела и „аграризација”, процес изражен у: а) преласку сточара-номада на седелачки начин живота и пољопривреду и б) тежњу свих друштвених слојева, чак и градског становништва, да поседују земљу. Последица тог процеса било је постепено разбијање тимарског система и доминација читлука током 17. века.

У поглављу Сеоско земљиште - мали свет Бугара (198-244) аутор се бави питањима обима села, сеоског поседа и врстама пољопривредних производа у односу на зону насељености (А, Б или Ц). Бугарску аграрну економију описује као поликултурну, за разлику од многих делова Европе где су узгајане свега две до три културе.

Изглед сеоских и градских кућа, начин и разлике у функционисању сеоских општина и градских махала, утицај тих друштвених заједница на своје чланове, који се огледао и у процесу исламизације, обрађени су у делу Бугарска кућа и бугарска заједница (245-285). Георгиева се укључује у расправе које се воде у упоредној антропологији, супротстављајући се мишљењу М. Тодорове да је задруга била доминантан друштвени тип заједнице на Балкану. На основу османских дефтера, она убедљиво доказује да бугарска породица 15-17. века, одговара оновременом типу породица у Европи: брачни пар са децом и још живим родитељима, једним или оба (просечан број чланова једног бугарског домаћинства је 6,2).

Инфраструктура и њени центри (уместо закључка) (286-302), представља покушај аутора да уопштеним цртама, без конкретних података и озбиљних анализа, ослика места сусрета људи, вести и идеја из различитих средина, као што су: чаршије, пазари, култна места, путеви и сл.

© Татјана Катић, 2000
© Издателство LiterNet, 03. 09. 2002
=============================
Публикация в "Годишњак за друштвену историју" ("Annual of Social History"), бр. 1, 2000.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.