ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

Током неколико кишних дана који су заређали, Јорго и Лета су се виђали накратко у трпезарији или у време подневних шетњи. Трептај првог додира не само да се није угасио већ се скоро претварао у опсесију док су њих двоје ишли једно покрај другог или, скупљени у неком ћошку, стискали руке загледани ћутке у кишу. А када једне вечери он није дошао на састанак, Лета је пала у депресију и морала је да прође кроз ординацију сестре Фиме. У ствари, ништа лоше није се догодило. Јорго је носио две флаше пуне воде и, пошто су му руке биле заузете није могао да упали светло, учинио је то, као и обично, челом. Међутим, кључ га је уштинуо за обрву и он је остао у заробљеништву технике све док најзад није стигао Делфин и ослободио га. Лета га је чекала, колико је дозвољено једној дами а затим отишла. А када је сутрадан сазнала шта се догодило, дуго и пискаво се смејала.

Али, сунце је поново изашло. Засукавши рукаве, бог је удаљио црне облаке изнад Долине да би поправио небеску трасу којом су ускоро хтели да полете Јорго и Лета. Тако су њих двоје поново почели да излазе. Али, сада већ без Клаје, која је остајала код жена у соби. Држећи се за руке, они су лутали по ливади или скупљали плодове за Видову радионицу. Понекад су стизали чак до градића, где су мало стајали на станици да испрате брзи воз а затим се враћали назад. И тако, спојени као два фитиља на истој свећи и распаљени својом великом љубављу, њих двоје су горели и осветљавали живот наоколо... А када га је Лета први пут пољубила, Јорго замало није полетео ка небу без ње. Одједном се променио и постао друштвен. Сам је предложио доктору Матејки да му пронађе неко мужевније занимање, ако већ треба да буде у цеху за калемове. Његово буђење заразило је и персонал. Сестре су се по читав дан вртеле око Лете не би ли извукле још неку интимну тајну. Техничар Тушо је држао предавања Јоргу како да јој приступа кад је већ успео да је пољуби. А доктор Матејка је кидао један за другим листове календара и на чисте преписивао питања која им је постављао. Сада је његова пажња потпуно била посвећена том пару. Главу му је као кацига стезала мисао да нешто у њима не проузрокује прекид па да им планови тако оду дођавола. Телефонирао је и саветовао се са колегама из престонице, поново је писао пријатељу Кошки јер још није добио одговор на претходно писмо, а предвече, седећи пред улазом, чекао је своје љубимце да се врате из шетње.

Коначно, крајем месеца, одлучивши да је дошао дан полетања, Јорго је кренуо Долином да потражи згодно место за стартни полигон. Придружио му се Ушати, по њему једини из групе који је могао добро да одигра улогу навигатора и да на време информише координациони центар о евентуалним грешкама у два система. Требало му је место без осушене траве и дрвећа у околини да се не би упалили при полетању па да на тај начин угрозе пејзаж. Због тога су се њих двојица зауставили на једном зеленом, као резервоар дубоком удубљењу, у чијем средишту је био забијен камен. Јорго је покушао да га извади, али није успео те је одустао. Али, у сваком случају, био им је потребан чврст ослонац да би се одбили са тла. Ушати, који је у младости доста летео и имао искуства у породичном летењу, сам је изабрао своје место. Попео се на оближње брдашце и тамо је забио стуб који је претходно издељао. Затим је на њега завезао једну исцепану женску чарапу и будући ветроказ се заљуљао, испунио и надуо... Њих двојица су последњи пут погледали Долину и вратили се у салу за тренинге јер је Јорго требало да се припреми за конференцију за новинаре коју је намеравао да одржи. Замолио је техничара да му обрије главу и, када се окупао и исекао нокте, у трпезарији је пронашао Лету и са њом утаначио састанак следећег дана...

Оданде је Јорго отишао у дневни боравак, где су га већ чекали. Примили су га љубазно и понудили му почасно место за столом са црвеним чаршафом. Живећи годинама усамљено у микроклими свога дома, он се сада први пут осетио као човек међу људима. Отпио је воду из чаше коју су пред њим оставили и питања навалише...

Је ли све припремљено за полетање?

Какво му је здравље и да ли је сигуран у полетање?

Како се Лета осећа и шта намерава у будућности?

Јесу ли су предузете неке мере предострожности у случају евентуалног неуспеха и зар га не збуњује чињеница да лети први пут?

Јорго је одговарао самоуверено и уста су му попут машине избацивала речи, међу којима је било доста неразумљивих јер су звучале професионално.

А зашто је космонаут ошишан, упитао је један младић.

Он је детаљно објаснио да сваки непотребан омотач, било да је коса или одећа, јесте препрека за аеродинамику при правилном кретању тела... Много важније за летење је, међутим, да ли је космонаут способан да издржи оптерећење које превазилази његову тежину и да се под сопственом тежином не савије као згажени ексер. Јорго је знао да је то питање било неизбежно и, да би био боље схваћен, решио је да одговори на веома очигледан начин, који је некада дао отац Циолковски. Управо због тога, замолио је да му донесу шаку соли, затим је сам растворио у чаши воде и у њу ставио једно јаје које је за ту прилику узео из кухиње. Подигао је затим чашу да би је сви видели и испустио је на голи бетон. Она се распрснула на комадиће а капљице воде су испрскале оне из првог реда. Јорго је победоносно погледао присутне и показао на јаје које је остало читаво. Овим примером он је доказао да га не очекују опасности за време приземљења. Јер, у његовом случају, улогу слане воде која ублажава ударац и спасава јаје имаће Лета - на свету друга жена-космонаут...

Овладавши аудиторијумом помоћу овог убедљивог примера, он је умешно избегао питање да ли је учествовао у групним узлетањима, али је одмах уследило друго:

- Како ће се пилот понашати при сусрету са НЛО?

Човек који је поставио питање имао је у виду неизбежан сусрет Јорга са неким будућим супарником.

- Показаћу му Сатурнов прст - одговорио је без двоумљења.

- Али, ви га немате - рекли су му.

- Немам на десној, али на левој имам - Јорго је направио знак питања и показао средњи прст на левој руци.

Та достојанствена заштита мушке части свима се допала. Чуо се смех одобравања. И, након што је захвалио на великом интересовању, он се повукао у собу да се одмори и сакупи снагу за сутрашњи дан.

Легао је без вечере и сањао како ка њему иде безброј инсеката, а над њима лети авион који га посипа дидитијем и вуче за собом натпис: СРЕЋНИ ПОКОЈНИЦИ ОД ПРИРОДНЕ СМРТИ! Пробудио се и покушао да растумачи сан, али није дошао ни до каквог закључка па је поново заспао. А изјутра, не толико због несигурности, већ из уважавања сестре Павле, поновио је опет речи самоконтроле: „Чујем како ми се крв покреће, све у мени се загрева...“ Затим је изашао из кревета као бојна ракета из хангара за полетање и кренуо напоље да провери влажност ваздуха и увери се у правац ветра.

До поднева се вртео по дворишту и гледао како други раде, али сам се није ничега латио. А чим је дошло време за трпезарију, појео је нешто на брзину и тркнуо код доктора Матејке који му је измерио притисак и ослободио га сваке сумње да се не би предомислио пред велики догађај.

Са два ударца звоно часовника на зиду објавило је час сусрета. Јорго је погледао на компас и кренуо... На излазу га је већ чекала Лета и, када су њих двоје прошли испод свода близу Видове осматрачнице, он им је предао флашу вина и саучеснички им намигнуо...

Као Колумбо који је кренуо да пронађе пут за Индију, Јорго је ходао уздигнуте главе и гледао како се у њихову част деца прескачу по ливади и ка небу бацају ласте од папира. Они који су седели устајали су да би их поздравили, а у групе окупљени разишли су се правећи им пролаз. Сам августовски ветар је поскакивао пред њима као слуга и својом метлом чистио хартије разбацане по ливади. И можда би их, да сунце није своје чинеле спустило у реку, испратили са музиком.

- Какав свечан дан - рекао је Јорго и у ходу пољубио Лету, чиме је учинио нешто попут последње репетиције пред старт...

Најзад, њих двоје су стигли на место одређено за полетање. Погледали су околину и, пошто нису видели друга тела како узлећу или слећу, осим ципела оних који су туда прошли пре њих, ушли су у укоп. Он је свукао комбинезон, сипао вино у чашу коју му је на поласку дала куварица Кана, и испио је наискап. Затим је сипао Лети и блажено легао крај ње. Неколико корака у страну, на малом зеленом узвишењу, штрчао је ветроказ и за тренутак је тамо заблистала гола глава Ушатог. Чим је стао на своје узвишење, он је дао знак осталима да су два хероја стигла. Један за другим, мало напред према дрвећу, испузали су Дибич и Делфин, а за њима Ужар и неки љубопитљивци из других одељења. У тишини се чуло брујање мотора и висока трава крај реке полегла је испод точкова кола хитне помоћи у којима су седели доктор Матејка и сестра Павла.

Гризући пожутелу травку, Јорго се удубио у ослушкивање оморине.

- Има ли ту мушкараца? - стигао је до њега повик из сале за тренинге и то га је натерало да устане.

Узео је камен који му се померао под ногама и, пошто га је бацио свом снагом ка винограду, завртео се око сопствене осе и поново сео. Камен је дуго летео зато што је био велик и спутавале су га супротне силе. Али, на крају је уз тресак пао посред винограда и оданде је излетело десетак мушкараца. Можда је Наум у праву, помислио је. Али, пошто сада није хтео да прави никаква важнија уопштавања, легао је у крило Лети и остао тако како би га мазила. У том тренутку, једно врапче је слетело и узело му травку из уста као да је хтело да каже: „Не паси траву, већ гледај жену!“

Обухватио ју је око струка а у њему је нешто узаврело. Прорадила је комора за потискивање крви у његовом срцу. Невидљиве реакције које су се тамо дешавале натерале су га да пређе из спокоја у непрестано кретање. Задихао се и стиснуо је. Али пре неког што је загризао младо женско месо, зубима је повукао деколте на хаљини...

Земља под њима је затреперила.

Ватрени талас захватио је камење, сламке и бубе.

Чаша је полетела из траве и вино из ње се пролило, али није изгубило облик чаше.

Прешао је у бестежинско стање - одело се подигло и само склизнуло.

Ситан новац, папир и парчад огледала расули су се из џепова и као пера полетели по ваздуху...

Дат је знак за старт.

Одбили су се о камен иза себе и сада су незадрживо летели...

Ушли су у материјалне слојеве атмосфере и премреженим очима видели као кроз калеидоскоп како се Земља удаљава и полагано смањује као глобус у кабинету доктора Матејке. На крају се само заогрнула својом мантијом на плаве цветиће а ту и тамо су остали да се диме само вулкани и нафтни полигони. Напустивши пределе атмосфере, они су се купали у сунчевој светлости и њихова гола тела су осветљавала живот наоколо...

Сви делови су нормално радили.

Импулси су се појачавали.

Компас је показивао прави циљ.

Још само мало...

Још један ударац...

Погодак!

- Имамо везу! - повикао је Ушати.

- Имамо погодак! - ехо у Долини поновио је његове речи.

И они су се спојили као две форме изливене божанском прецизношћу.

Надаље је било лако. Требало је само да прате путну равнотежу...

У исто време (15 часова и 30 минута), доле на Земљи, у чуваревој собици, пукао је казан. Он је излетео, сав испрскан џибром, и побегао ка колима хитне помоћи из којих су узлетање посматрали доктор Матејка и сестра Павла. А они који су присуствовали полетању излазили су испод дрвећа и, док су коментарисали преживљени велики догађај, вукли су ноге назад према сали за тренинге...

Сат после тога, праћени звуцима десетина сирена, испод свода су свечано прошли Јорго и Лета.

Враћали су се боси.

Ципеле су им остале у Долини.

Тешко да ће детаљи о сусрету двоје хероја за некога бити занимљиви јер су они познати из ритуала након сваког успешног полетања. Скратићемо, такође, уздисаје и цвеће, као и Нијагарин водопад суза радосница које су проливене иза прозора женског одељења... Рећи ћемо само да, када се кроз неколико дана случај Јорга и Лете нашао и на лекарском колегијуму, сви су са изненађењем видели промене у понашању двоје болесника. Ступивши здрав на Земљу, Јорго се укључио у обичну људску причу. А Лета је поново радила рукама и није имала осећај да је бескрајни тунел.

Остајало је само да се среде неке формалности повезане са чланом 9. породичног права - да буде потврђено како њих двоје не болују ни од каквих болести и да имају право да закључе грађански брак. Тако су они, као посебни чланови посаде, били сједињени у орбиталној станици која је с годинама требало да се проширује и нараста. У њиховом животу требало ја да буде и поларних сијања, понекад и магнетних бура, али важно је да ће им пут надаље бити један.

Одавно је прошло време када су се неупадљиви људи сматрали љубимцима богова. Али, они су још увек љубимци писаца. И пошто нико није могао да говори боље од Јорга о томе шта је преживео, чврсто решен да постане писац, на поласку он је стао испред огледала:

- Волим писце који пишу оловком - насмејао се - али да оловка има гумицу на другом крају...

Но, упркос томе, узео је стару машину, коју су му поклонили чланови терапеутске групе, и загрливши доктора Матејку кренуо је ка излазу где су га чекале Лета и ћеркица Клаја...

Мало касније они су умили лица росом из Долине ципела и, држећи се за руке, кренули путем разума...

Исте вечери, када је у време редовне сеансе, призван од сестре Павле, у собу другог женског одељења ушао дух Христа, она је пала на колена пред његовим ногама и са сузама у очима прошапутала:

- Господе, ти који се спремаш да од свих каменова на Земљи направиш један, да би показао људима како може бити тако како јесте, али да може и другачије, остави на крају бар два - и нека то буду Јорго и Лета. И ако ми, нормални људи, нисмо могли да сазнамо ко смо, помози им да се бар они разумеју - како са самима собом тако и са онима који ће доћи после њих - сутра и прекосутра... и заувек!

<<<

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.