Нина Георгиева-Гагова

web

У овом раду разматра се функција библијских места у средњовековној књижевности - проблема, мотива и прабола - са становишта конституисања жанра. Ослањајући се на поставке Р. Пикја (функционалне технике) и А. Наумова (стварање дела на линији идеја - лик - текст), аутор изучава традицију Светог писма на грађи заснованој на житијима српских владара, а прe свега на Житију светог Симеона од Стефана Првовенчаног и на Даниловом зборнику.

Централни проблем функционисања и конституисања средњовековних православних текстова јесте веза са Библијом и са хришћанском службом Божијом - независно од тога да ли је непосредна или посредна, подвучена или скривена, очита или чак привидна. У славистичкој медиевистици овај проблем је разматран релативно мало или, тачније, од изнена^ујуће малог броја научника - у дубљем теоријском погледу у ствари само од Р. Пикија и Ал. Наумова и у неколико публикација њихових присталица, који покушавају да примене њихове идеје на конкретан текст.

Почетком 70-их година млади Наумов интегрише проблем у својим целовитим разматрањима специфичног карактера средњовековног текста. Његова концепција о функцији библијских цитата и Библије у средњовековним православним текстовима произлази из његовог начелног става о начину изградње ових текстова, хришћанских у својој суштини и нормативних као тип текста (Nаитоw 1973; срв. Nаитоw 1978. и Nаитоw 1983). Ова изградња, према мишљењу Наумова, прати развој тријаде идеја - лик - текст (Nаитоw 1978; Наумов 1983³:84): идеје средњовековног аутора обавезно "траже потврду" (аналогију) у Библији и у другим ауторитативним хришћанским текстовима узимајући или упоређујући ликове и сцене, а исто и језичка средства у која су "одевене" њихове библијске аналогије. Средњовековни аутор користи ово "рухо" да би презентовао догађаје, ликове и идеје из стварности коју описује дајући им на тај начин не само ауторитативност већ и веродостојност.

Средњовековни хришћански текстови који приповедају о историјским догађајима и личностима трпе непосредни утицај хришћанског погледа на историју човечанства - на њен почетак, крај, законитости, смисао. Библија, која приповеда њен најважнији део, нарочито Стари завет, нуди богат репертоар емблематичних ликова, типова догађаја и читав низ сижеа повезаних са суштином теме, коју хришћанска средњовековна традиција тумачи, осмишљава и репродукује током векова. Наумов износи вредну пажње примедбу да присуство библијских цитата, поређења и позивања у наративним текстовима хришћанског средњег века служи ради "увођења описаних догађаја у оквире свете историје света" (Наумов 1983³:86), ради њиховог "легитимисања" као истинитих и значајних. Могли бисмо рећи да на овај начин јавно или скривено присуство библијског текста и других ауторитативних текстова не само да украшава или допуњује смисао догађаја и ликова из историје - већ га ствара.

Р. Пикјо, у својој класичној студији о "библијским тематским кључевима" (Picchio 1977 = Пикио 1993; уп. Picchio 1973. и Picchio 1983) скреће пажњу на изузетан значај присуства библијског текста у средњовековним православно-словенским текстовима за изградњу њиховог смисла, њихову скривену поруку, која постаје доступна једино ако правилно анализујемо ауторитативне наводе. Аутор исто тако приказује - на материјалу из ране православно-словенске хагиографије (пространа житија св. Ћирила и Методија, приповести о св. Борису и св. Глебу и Доментијаново житије св. Симеона) - на који начин Библија служи тој новој хришћанској литератури, да би оформила своје акшуалне и нове идеолошке поруке, да би створила властите ауторитативне узоре (Picchio 1977).

У неким радовима Наумова из 80-их година, као и у неким публикацијама других научника (Наумов 1981; 1983²; 1984; Велковска 1984; Косова 1985; Минчев 1985) проблем је разматран са још два значајна аспекта - као потреба за синхронизацијом анализе библијских цитата са њиховом употребом у служби Божијој, као и са њиховим тумачењима у православно-хришћанској традицији. Упркос овим значајним испитивањима и нараслом интересовању за ту тему 80-их година (види исто Броджи 1986; Гагова 1986; Goldblatt 1987), конкретни механизми функционисања библијских цитата у православно-словенским текстовима - рецимо, начин типологизације историјских догађаја и личности у хришћанском духу, њихово претварање у релативно лако препознатљиве знакове једне историјске концепције - још увек ишчекују одговарајућу пажњу слависта - медиевиста.

Са становишта средњовековних нарација препричавање догађаја или, тачније, њихова истинита идентификација помоћу ауторитативних хришћанских текстова (првенствено библијских и нарочито намењених служби Божијој) представља танану професионалну вештину, која се развијала вековима у веома разноврсним видовима, зависним од многобројних историјских, унутрашње литерарних, црквено обредних, богословских, субјективних и других фактора. Чак и проучавање једног веома малог исечка ове традиције може бити богат источник за разматрање изложеног проблема.

Један специфични тип нарације у споменутој традицији - житије српског владара - и један одређени тип епизода у њему - победнички бој - биће тема овог разматрања. Покушаћемо да прикажемо на који начин функционишу и уклапају се цитати из Библије и наводи у тим епизодама на који начин се осмишљавају историјски ликови у контексту хришћанске историје света, односно, стварају властити идеолошки ликови једне младе хришћанске књижевности.

Победнички бојеви, као фрагменти нарације, израз су одређеног својства владара - победника у боју. Ова номинација је стари императорски топос паганског порекла који налази место у православној традицији као основна карактеристика хришћанског владара првенствено у текстовима посвећеним Константину Великом и осталим византијским императорима. Главни израз Божије благонаклоности према хришћанском владару, потврда његове побожности и правоверја јесу ратне победе; у контексту Библије они су повезани са великом темом Завета, склопљеним између Бога и праведника. Безусловна верност и неограничена љубав праведника ирема свом Богу гарантују Божију подршку у свим ситуацијама и сигурну победу, чак и у борби против знатно јачег непријатеља (уп. Гагова 1993; 1995 и нав. лит.).

Стари завет је богат источник наративних схема, представљених у низу догађаја, а и ненаративних текстова који изражавају осећаје и расположења (страх, наду, захвалност итд.) и приказују се у различитим аспектима и варијантама теме Завета првенствено обрађеним у Старом завету. Већи Део старозаветних текстова има велику популарност, јер чини део службе Божије (нпр. Псалтир).

Предмет даљег разматрања биће фрагмент нарације из Житија св. Симеона писаног од Стефана Првовенчаног, у коме се приповеда о борбама св. Симеона и самог Стефана Првовенчаног против њихових непријатеља. Све борбе су представљене као победнички бојеви; наиме, реч је о две епизоде из веродостојне биографије и пет епизода из постбиографског дела житија.

Први победнички бој у Житију св. Симеона од Стефана Првовенчаног (текст: Ћоровић 1938) јесте битка будућег свеца против његове "нечастиве и горде" браће, са којима Стефан Немања осваја српски престо. Браћа нападају св. Симеона заједно са "пуно народа" - Грка - најамника, Турака, Фригијаца и других народа - који стреме да га униште, да помету његова дела и да до краја нестане добра успомена на њега (Пс. 73:8; Пс. 4:2; срв. Пс. 9:5; Пр. 10:7). Св. Симеон се моли Богу "подигнутих руку и очију" (то је скривена порука молитве Мојсија пре борбе против Амалика) и своме заштитнику св. Ђорђу (молитва садржи цитате из Пс. 34:1-3). Пре него што ће кренути против "пуно народа", он узима "животворни крст и копље дато му од Бога" и поручује литургију у цркви у час св. Ђорђа. Св. Ђорђе се јавља као "војнички лик" свештенику у својој цркви, знак да је молитва услишена, а после св. Симеон са Божијом и његовом помоћу побеђује своје непријатеље. Један од браће гине, "утопивши се у води" и на тај начин се остварује написано "Ископа јаму и удубљења и сам у јаму своју паде" (по Пс. 7:15-16). Св. Симеон се захвалио својим покровитељима "на преобилним дневним и вечерњим службама Богу".

Св. Симеон води следећу победничку битку у житију против византијског императора. Поново је неправедно нападнут од много јачег и страшнијег непријатеља, који "грло своје отвори све да прогута" (Пс. 21:13, 16), али "ископа јаму и удубљења и сам у своју јаму паде" (по Пс. 7:15-16). Св. Симеон га побеђује "као Мојсије Амалика", "неуморно носећи свој крст пред очима", "занемарује славу његову", "искорењује име његово" и "успомену на њега" (по Пс. 9:5; Пр. 10:7), а после "борави у захвалности дан и ноћ". Основни елементи приповедања скоро су сасвим замењени библијским цитатима.

Константна диспозиција основних мотива, која се оцртава у ове две епизоде, може бити пропраћена у постбиографском делу житија. Стефан Првовенчани се, у овом одељку, сам бори, а св. Симеон, већ канонизован, помаже у боју.

Победа Стефана над братом Вуканом у борби за српски престо је означена као победа са Божијом помоћу у кратком коментару, опет преузетом из Псалтира - један цитат из Пс. 19:9 ("Они посрћу и падају, ми се држимо и стојимо") и једна парафраза често сретаног мотива о немоћи "коња и кочија" (нпр. Пс. 19:7), то јест, земаљске ратничке снаге пред Божијом снагом. Стефан је Божији изабраник за српски престо и то се недвосмислено види у представљању његове победе.

Први бој Стефана Првовенчаног, већ владара, води се против бугарског цара Борила потпомогнутог од императора из Константиновог града, који "као лав свој плен кида и риче" (по Пс. 16:12; 21:14; 34:21). Тешка ситуација у којој се налази српски краљ представљена је још једанпут кроз библијске цитате у молитви, коју упућује својим небеским заштитницима: "ка теби уздижем душу своју" (Пс. 24:1; 85:4; 142:8), "опколио ме као чопор паса" (Пс. 21:17), "да не кажу непријатељи моји: прогутасмо га" (Пс. 34:25; срв. Пс. 23:2; 26:12; 29:1; 34:19), "заклоне мој, утврђење моје" (Пс. 90:2). Бог је услишио молитве свог праведника и послао му чудо - тачно у поноћ његови непријатељи изненада постају узнемирени и убијају један другог (ситуација је скривени цитат из Судија 7:20, где на исти начин Бог помаже свом изабранику Гидеону).

У следећој епизоди приповеда се о победи Стефана над његовим бившим савезником, бугарским племићем Стрезом, који је заборавио добра дела учињена од српског краља и окренуо се против њега. Стрезу се остварило речено у написаном "Удебљао се, утовио, усалио и одбацио Бога који га створи" (Поновљени закони 32:15) и "Врати зло за добро" (Пс. 34:12), као и "Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло " (Матеј 12:35). Покушаји Стефана да се помири са Стрезом нису уродили плодом и тада је Бог чудом уништио његовог непријатеља - Стрез је прободен копљем св. Симеона, "као што св. Димитрије пробада цара, његовог рођака" (вероватно је реч о смрти цара Калојана за време опсаде Солуна). Тако се остварује речено у Псалму 36:35-36 "Видех злотвора где се као кедар крошњаш шири" и "коцка праведника је у Божијим рукама".

Стефанова, трећа по реду битка, води се против грчког управника Драча - Михајла, који је заборавио речено у Библији "да буде задовољан својим" (срв. Лука 3:13) и занемарио молбу српског владара за мир. Молитва, коју Стефан упућује Богу, састоји се од више од седам пространих цитата и перифраза, повезаних са мотивом о Богу као уточишту и помоћнику у великој невољи - Пс. 143:1-2; 26:3; 115:9; 17:37; 78:1; 39:14; 45:1; 58:16; 31:7). Дешава се опет чудо Михајло је прободен од св. Симеона (руком његовог роба) "као што је св. Меркурије пробо нечастивог мученика Јулијана (византијског императора Јулијана Апостата) и св. Симеон обавештава о томе игумана свог храма у Србији.

У последњој епизода разматраног типа у житију приповеда се о томе како су мађарски и император из града Константиновог, организовали заверу против Стефана и окружили га са "пуно народа". Стефан одлази у манастир са моштима св. Симеона, грли ковчежић и са пуно суза моли за помоћ. На познатим псаламским мотивима и овај пут је изграђена молитва - Стефан је окружен онима који му пропаст снују, али ће их Бог посрамити (по Пс. 34:4, 58:16 и друго). Након што св. Симеон да знак за благослов точења светог мира, настаје чудо - Бог претвара "проклетство у благослов" (по Поновљеном закону 23:6) и постиде их (по Пс. 39:15).

Анализа горе наведених фрагмената нарације из ЖСН, који илуструју војне конфликте и битке са учешћем српских краљева Симеона Немање и Стефана Првовенчаног показује да су они изграђени као интерпретација догађаја у контексту библијске теме Завета. Схема епизода и начин на који су у житију описани српски владар и његови противници, њихова дела и расположења, одређене етапе протицања догађаја - представљају развитак њених различитих аспеката и подтема у библијским текстовима.

Властита схема епизода победничког боја је изграђена на следећи начин: /елементи нарације/ одређене етапе догађаја протичу према једној константној диспозицији основних мотива, подређених библијској теми Завета (види Пс. 88:3-4; Пс. 109; пс. 110 и др.) и једној од њених популарних подтема - Богу - Праведном судији (види Пс. 1; 8:5-9; 33:15-22; 36:28,39-40; 74:7; 97; 137:6; Исаја 49:25; 51:4; 55:3) који пресуђује и смиреном праведнику и охолом безбожнику. Идентификација ликова и догађаја у контексту библијске теме (укључујући догађаје из свете историје света) постиже се њиховим маркирањем библијским цитатима и асоцијацијама. Схема се може представити на следећи начин:

1. Заплет конфликта у победничким бојевима описан је према библијским мотивима о праведнику, који св налази у невољи, коме прети опасност од знатно јачег противника. Овај библијски мотив одређује начин на који су описани српски владар и његови противници у овом типу фрагмента нарације са његовог самог почетка. Противник је именован као "охол", "безбожан", "покварен" и "завереник", а српски владар је "смирен", "благочастив", "мирољубив", "праведник" - то су популарне библијске номинације, које одмах упућују на то да је текст осмишљен по Старом завету и оцртавају семантичко поље прихватања догађаја и ликова. Они су сами довољни да би актуализовали већину ауторитативних текстова, повезаних са темом Завета и са већ поменутом подтемом о Богу - Праведном судији. Противник је помоћу библијских цитата у целини у Старом завету представљен са карактеристикама безбожног човека - он се "усалио и угојио, заборавио је Бога", сматра се непобедивим, зато што поседује пуно оружја, "коња и кочија", напада заједно са "пуно народа" - ту се крије цитат победе Божијег љубимца Гидеона из Судија 7:22 - који чине окружење праведника ("опколио као чопор паса", "грла своја отворио све да прогута", "као лав који плен кида и риче") хоће да га "униште до краја", "искорене име његово", "искорене успомену на њега". Представљање ситуација и ликова учесника сматра се делом молитве упућене Богу од светог краља. Цитати углавном потичу из Псалтира, као што се примећује и најомиљенији су Пс. 16:2,12; 21:14; 53:2; 60:1; 82:3-4; и др.

2. Као одговор на претњу, српски краљ преузима дејства, која су описана библијским мотивима о праведнику, који се у својој жалости позива (потврђује) Заветом склопљеним још од његових предака и моли свог Бога да га оствари (то јест да му помогне). Према тексту епизоде ово се најчешће реализује саопштењем да се српски владар обратио за помоћ Богу, и изградњом молитве од одговарајућих библијских (псалтирских) цитата. Најомиљенији од њих су "Заклоне мој, утврђење моје" (Пс. 90:2) "Нек се постиде и омету они који ми о глави раде" (Пс. 39:14; 58:16; 69:2; 70:13), "да не кажу непријатељи моји: уништисмо га" (Пс. 34:25), "Ка теби уздижем душу своју" (Пс. 30:5; 85:4; 142:8 и др.). Функција идентификатора може бити исто тако замењена кратким описима гестова у понашању који сакривено цитирају целе епизоде, потврђене у хришћанској традицији као "ликови победника са божијом помоћу". Навешћу пример владара који се моли "подигнутих руку и очију" као што је то чинио и Мојсије да би осигурао тешку победу над Амаликом или податак да је владар, пре него што је кренуо на бојно поље, узео са собом животворни крст (увек гаје носио на врату за време свих битака), зато што је крст победничко оружје сваког хришћанског владара које је Бог подарио Константину Великом.

3. Расплет конфликта је обавезно описан као пријатан за српског владара - према тврђењу из Библије да Бог помаже праведнику, зато што га воли и "мрзи охолог и безбожног човека" (срв. Пс. 5:5-6; 10:5; Изреке 3:34). Остваривање овог библијског мотива у већини случајева условљава замену конкретног историјског описа чуда, преузетог из Библије или ауторитативног литерарног извора. У житију се казује да у поноћ непријатељи Стефана Првовенчаног изненада постају узнемирени и убијају један другог, што је сакривени цитат из Судија 7:20, где Бог на исти начин помаже свом изабранику Гидеону. Бог претвара "њихово проклетство у благослов" (по Поновљеном закону 23:5) и постиђује их (Пс. 39:14). Цитати из Псалма 36:35-36 који гласи "видео сам обесног злотвора где се као кедар крошњаш шири" и " коцка праведника је у божијим рукама " коришћени као коментар слученог чуда - уводе један допунски мотив - о неизбежности Божијег суда.

Прецизирање да један од браће св. Симеона умире "утопивши се у води", да би се остварило написано да "ко ископа јаму и удубљења, сам у јаму своју паде" (по Пс. 7:15-16), можда је историјски веродостојно, али истовремено може бити и цитат из житија Константина Великог, где се приповеда како се император Максенције удавио у Тибру, при покушају да пређе лажни мост на реци, припремљен од њега самог за Константина. Прототип ове епизоде из Константинове легенде је моменат када фараон тоне у Црвено море приликом изласка Јевреја из Египта предвођених Мојсијем.

4. Фрагмент нарације овог типа обавезно завршава податком да је српски владар захвалио Богу на одговарајући начин - у складу са библијским мотивом о потреби сталног славопоја и изражавања захвалности Богу на његовој безграничној милости. Његове молитве и славопоји, као што се може очекивати, изграђени су на основу библијских цитата, међу којима је најомиљенија једна парафраза Пс. 115:3 "Шта да ти узвратим за све што си ми учинио и шта да ти принесем од моје недостојанствености за све твоје учињено добро, које си учинио и чиниш за мене грешног".

Идентификација ликова и догађаја у контексту библијске теме (укључујући и догађаје из свете историје света) остварује се помоћу библијских цитата и асоцијација, који их маркирају и то се да видети из описа схеме победничких бојева. То се остварује на неколико начина: 1. помоћу "дуплирања" историјске информације библијским цитатима (на пример употребе поређења, номинација или епитета) и 2. заменом једног или више (чак свих) елемената описа библијским или другим ауторитативним цитатима (типичан пример је када српски владар гради молитву на основу библијских цитата или заменом описа битке библијским чудом). Постоји и трећа варијанта (3), у којој један цитат са почетка или краја епизоде, коментарише/идентификује директно цео догађај.

Овај механизам идентификације је могућ због чињенице да употреба схеме — у Библији, у текстовима службе Божије и у претходним епизодама - специјализује цитате, претвара их у сталне ознаке датих мотива и истовремено чини их репрезентативним за дату схему - на овај начин само један цитат искоришћен као коментар датом фрагменту нарације или маркирање само једног од елемената приповедања са специјализованим цитатом обезбеђује његово потпуно осмишљавање у тачно одређеном смеру, претвара догађаје и истријске личности у одраз библијских прототипова, респективно у део хришћанске историје света.

Коришћење библијских цитата и алузија у ЖСН показује и неке интересантне специфичности као резултат принципијелне могућности за диференцирани прилаз приликом цитирања који одговара идеолошким или књижевним погледима аутора без ремећења претходно фиксирање опште сугестије - претварање фрагмента нарације у знак победе са Божијом помоћу.

У разматраном типу фрагмената нарације из житија св. Симеона цитира се само Стари завет, првенствено Псалтир и неке од најпопуларнијих епизода из Старог завета ликови победе са Божијом помоћу (победе Мојсија над Амаликом и Гидеона из Судија и веома посредно потонуће фараона у Црвеном мору). Давање предности Старом завету може се у извесној мери сматрати специфичношћу српске традиције коју потврђују житија српских краљева из Даниловог зборника. На пример, потпуно је различит приступ бугарског патријарха Јевтимија у стварању фрагмената нарације истог типа - анализа његових Похвалних слова о Константину и Јелени и о Михајлу воину (Гагова 1993; 1995), говори о категоричној наклоности према Новом завету, укључујући неизбежну употребу неких класичних старозаветних цитата, везаних за тему о Завету. У овим случајевима Јевтимије се позива на старозаветне делове, пре цитиране или поново интерпретиране у Новом завету и у класичним пост-новозаветним литерарним изворима, на пример Јевсевијевим и Метафрастовим текстовима, посвећеним Константину Великом.

Развитак теме Завета у варијанти "народ који праведнику и њвговом народу јаму копа сам у њу упада", типичној за Житије св. Симеона од Стефана Првовенчаног на својеврстан начин одговара историјској реалности и одраз је спољнополитичког положаја и војне моћи српског владара, који за време владавине Стефана Немање и Стефана Првовенчаног нису блистави. Њихова категоричка промена за време владавине краља Милутина, на пример, условљава промену у интерпретацији теме о Завету у Милутиновом житију из Даниловог зборника (текст: Даничић 1866), која је концентрисана на другом месту у Библији и ствара другачији тип епизоде и идентификације српског краља и одговара његовом новом лику - лику моћног завојевача.

БИБЛИОГРАФИЯ

Библијски цитати су наведени по: Biblija. Stari i Novi zavjet. Zagreb, 1969.

За noмoh при идентификации библијских цитата коришьена je књига: Сшанојевић С., Д. Глумац. Свето писмо у нашим старим споменицима. Београд, 1932.

Броожи 1986 = Броджи-Беркоф Дж. "Житие Илариона Мегленского" Евфимия Терновского: структура текста и "литературные" принципы. - В: Втори международен конгрес на българистика, София, 1986. Доклади. Т.П. София, 1987, 123-143.

Велковска 1984 = Велковска E. Наблюдения върху строежа на "Похвално слово за Кирил" от Климент Охридски. - В: Кирило-Методиевски студии. 1. София, 1984, 159-184.

Гагова 1986 = Георгиева H. Агиографската концепция на патриарх Евтимий с оглед подбора на библейските цитати. - В: Втори международен конгрес по българистика, София, 1986. Доклади. Т. 23. София, 1989, 263-273.

Гагова 1993 = Георгиева-Гагова H. Топосът "победна битка" в похвалните слова на Евтимий Търновски. - В: Медиевистични ракурси.С., 1993, 55-63.

Гагова 1995 = Георгиева-Гагова H. Житията на сръбски владетели 13-15 в. в южнославянската традиция. Кандидатска дисертация (машинопис). С., 1995.

Даничић 1866 = Животи краљева и архиепископа српских, написао архиепископ Данило и други, на свјет издао Ђ. Даничић. Загреб, 1866 (репринт Лондон, 1972).

Косова 1985 = Джамбелука-Коссова А. Законът и Благодатта в Похвално слово за Кирил и Методий. - Полата кънигописьная, 14-15,1985, 109-121.

Минчев 1985 = Минчев Г. Книжовен паметник и ритуален език. - Palaeobulgarica IX (1985), 4, 91-102.

Наумов 1981 = Наумов А. Свето писмо и богослужбени текстови као компонента црквенословенских књижевних дела (издавачка пракса и постулати). - В: Текстологија средњовековних јужнословенских књижевности. Београд, 1981, 43-47.

Наумов 1983² = Наумов А. Указатель начал библейских стихов выборочно употребляемых в церковнославянском богослужении. - Полата кьнигописьная, 7, 1983, 57-76.

Наумов 1983³ = Наумов A. Теодосије Хиландарац и Свето Писмо. - Хиландарски зборник 5. Београд, 1983, 81-88.

Наумов 1984 = Наумов А. За функционалната част на библейската картотека. - Palaeobulgarica, 8, 1984, 3, 74-77.

Пикио 1993 = Пикио Р. Функцията на библейските тематички ключове в литературния код на православното славянство. - В: Пикио Р. Православното славянство и старобългарската културна традиция. С., 1993, 385-435.

Ћоровић 1938 = Ћоровић В. Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног - В: Светосавски зборник. 2. Београд, 1938, 1-76.

Goldblatt 1987 = Goldblatt H. Orthographie and Orthodoxy. Constantine Kosteneckis Treatise on the Letters (Skazanie izьjavljenno o pismeneh) (= Studia Historica et Philologica, XVI) Firenze, 1987, 339-347.

Naumow 1973 = Naumow A. Literatura cerkiewnosłowiańska a komparatystyka literacka. - Slavia, 42, 1973, 2, 149-156.

Naumow 1978 =Naumow A. O sistemowości literatury cerkiewnoslowiańskiej. - Z polskich studiów slawistycznych, ser. 5, ň. 2. Warszawa, 1978, 85-93. ':

Naumow 1983 = Naumow A. Biblia w strukture artystycznej utworów cerkiewnoslowiańskich. (Rozprawy habilitacijne Uniwersytetu Jagiellońskiego, 75). Kraków, 1983, 165 p. (đец. Pal., 8, 1984, 2, 128-139).

Picchio 1973 = Picchio R. Models and Pattems in the Literary Tradition of Medieval Orthodox Slavdom. - American Contribution to the Seventh International Congress of Slavists, Warsaw, August 21-27, 1973, Vol. 2. The Hague - Paris, 1973, 439-467.

Picchio 1977 = Picchio R. The Function of Biblical Thematic Clues in the Literary Code of "Slavia Orthodoxa". - Slavica Hierosolymitana, Vol. l, Jerasalem, 1977, 1-31.

Picchio 1983 = Picchio R. Levels of Meaning of Old Russian Literature - In: American Contribution to the Ninth International Congress of Slavists, Kiev, September 1983. Vol 2. Columbus, 1983, 357-370.

© Нина Георгиева-Гагова
=============================
© Електронно списание LiterNet, 14.03.2002, № 3 (28)

Други публикации:
Књижевна историја, Београд, 19/1997, 101, стр. 39-50.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.