Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни
* * *
web
Он иде као коњ кроз зелени храм траве,
и не види небо што над њим сазрева.
А када временом дође до друге земље,
неће умети да живи на обали што пева.
Кажете - речима да сашије живот,
и жена - да му срце у чвор свеже.
И без тога он би као човек живео,
али живот очи труњем натруњује.
Зато стоји на крају те земље,
на брду, на рубу света израстао као грба.
И неће да иде, јер познаје то безмерје
страха од живота у који смо као слепе кртице бачени.
И не иде даље - јер не зна када ће нас
срести туга и успавати наша чула разуздана.
С леђа добре земље с ускликом узлеће,
с травом у шаци да га она води тамо где је
спас.
© Стела Стоянова
© Зоран Вучич, Мила Васов - превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 12.02.2005, № 2 (63)
Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.
|