Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни
* * *
web
Како је све више сазревало лето и шумело прашњаво дрвеће
тако је и живот мрачно раздирао кошуљу своју.
Како је димила туга у прозорима - као из чаша да излеће
блистава јесен, и као усклик губила се.
И кише лук се изви; и снове остависмо
да доје мрака огромна тмаста стада.
У тами подводној тај свет потече као лава
и птице напустише своја гнезда изненада.
Само смо ми и наше куће стајали крај пута,
у њима од ватре расле бледе сенке -
као да се сви бивши домаћини оглоданих прстију
примичу нама и нашим смехом смеју.
Сада кроз себе хитрим ходом пролазе године
и казују нама да смо већ тамо, иако смо овде.
А када снег кроз наше косе сребрне промине
схватићемо да су у кућама већ живели други.
Стела Стојанова рођена је 1970. године. Дипломирала је филологију
на универзитету у Софији. Ради као новинар у једном угледном дневном листу. Објавила
је неколико збирки песама.
© Стела Стоянова
© Зоран Вучич, Мила Васов - превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 12.02.2005, № 2 (63)
Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.
|