ВЕРЕНИК И ВЕРЕНИЦА

Љубен Петков

web

Вереница је сама путовала у купеу, путовала је на море свом веренику. Једном месечно на исток је путовала вереница, а једном на запад вереник. За вереницу и вереника знали смо још од првог дана и много нам је било драго.

- Свадбу ћемо направити у возу! говорио је поносито вереник.

- Тачно на средини! - слагала се вереница сузних очију.

- Шта кажеш, у Карлову, поред водопада?

- Казанлак је ближи средини.

- Знам један мали чифлик у близини Трничана, са стогодишњим орахом и казаном за ружино уље у дворишту. Стаје сва родбина.

- А пријатељи, а познаници из воза?

- И за њих ће бити места у чифлику.

Током свег тог времена записивали су адресе познаника и испунили нотес до краја. Чим кажу куда и зашто путују, обасипали су их честитањима; до краја пута сви би се спријатељили и најискреније обећавали да ће се поново видети у возу на дан славља.

О том су дану вереница и вереник много размишљали, правили распоред где ће им пријатељи и родбина седети у удобним салама са музиком, са песмом и сватовима. са масним причама - да им буде лепо, да се упамти.

Вереник је био јак момак, кудраве косе; сваког дана после предавања сретали су се и љубилиу парку. После су га распоредили да ради као технолог у једном градићу, а вереница остаде у Центру као постдипломац.

Тако је започела романтична прича о веренику и вереници која је кроз годину-две имала у коси бели прамен као висибаба. Наизглед крхка, вереница је била упорна и паметна; држала је до традиционалне породице и ватрено је бранила пред пријатељицама које су се поудавале још као студенткиње, да би касније хвалиле слободан брак и буниле се против мужева. За вереницу није било ничег људскијег него скућити се, да се израђају деца и створи дом. Док је бубала за дисертацију, све време је чула гласове нерођене деце. Док је спавала, дешавало се исто: и ту проклету кућу, која никако да дође, сањала је са децом. током распуста била је најсрећнија јер није мислила на тај дом: лудовала је за Родопима и Странџом, и за Дунавом на палуби брода, за расцветалим пољима Добруџе и Тракије - желела је да свуда одведе децу: и у Медвен, Мелик.

- И у Герловску долину - до Врбице - допуњавала је гласом вереника. - Чим пређемо Врбички пролаз, испричаћу вам о страшној бици хана Крума са Византинцима Никифора Фоке.

- Хоћу у Орешак! - подврисну. - За грнчарију из Орешака ме лажеш сто година.

- Ја никад не лажем! - мрштила се пред огледалом као вереник. - Орешак сам обећао са децом.

- Хоћу са свом децом! - вриштала је вереница по стану своје сестре, а комшије су прислушкивале кроз панелне зидове и чудили се шта се догађа.

- Ићи ћемо прво возом до Тројана, од Тројана ћемо аутобусом - знам све... и ред вожње знам... - тешио је приликом сусрета вереник.

- А зашто возом и аутобусом - прекидала га је вереница. - Зар нећемо купити ауто?

- Ако је с приколицом. Слушај. ових дана прелазим да радим у Трговачкој флоти. Набавићу баш таква кола са приколицом: из Сингапура.

- Боже, он је луд: из Сингапура!

- Ето ти онда одједном м стан, и ауто - и планина, и море; све ћу ти дотерати приколицом. Видећеш.

- Ти ме лажеш - опраштала се нежно вереница затворених очију.

Касније је заиста добила разгледницу из Сингапура; са приколицом на два спрата. Са горњег прозора веренику је провиривало читаво лице, а у рукама је љуљао велику лутку.

И опет су се срели: и опет је он отишао. У сва годишња доба воз је летео између приморског градића и Центра. Вереник и вереница су се подједнако радовали и крупним таласима и шуму старих топола под прозорима њене сестре. За Нову годину окитили су јелку у верениковом стану и најсвечаније прославили његов повратак из Сингапура; следеће године пак окупили су се у стану њене сестре која је с породицом отишла у провинцију. До касно су лутали улицама. играли око јелке а у његовим очима светлуцала је бела висибаба.

Воз је шиштао кроз теснаце као змај; понекад би потонуо у подземни свет Хада и с олакшањем излазио. Вереница је највише волела оно трик-трак; то је увесељавало и ни за шта на свету није желела да замисли оне луде јапанске брзине са возом на једној шини.

- За човека попут мене, то је довољно - шапутала му је увече у стану.

Вереник није мислио тако.

- Не слажем се; они тамо имају све, и нека имају, али дај ти људима као што смо ми мало више.

- Слажем се - слагала се вереница и исправљала: Боже, дај мом незаситом човеку више слободних дана и већу кућу, да изродимо дечицу; и више пара; и мало више љубави! Јеси ли задовољан?

С прозора купеа вереница спази белу раду и науми да чим сиђе с воза веже мартеницу за прву грану. После поново осети оно необично пецкање по врату. То пецкање је узнемири, а није смела да скине златни ланчић који јој је вереник окачио прошли пут у бродској кабини. Највише је пецкао црвени траг ујутру пред огледалом, као да је невидљиви Кинез дави невидљивим концем. Није имала с ким да поприча. Путовање на море и њена стална заузетост читањем као да су сакрили трагове старих пријатеља. Док је студирала, сваке је недеље писала мајци, мајка је одговарала и нису ни осећале да су раздвојене; а после тога? Сестра јој је била оптерећена својимпроблемима. Постојао је још један мушкарац - њен отац, али он је настојао да се пресели у један планински градић; с врата његове зубарске ординације хтела је да блесну сви њени зуби, да га обрадује што је здрава.

Путовала је сама.

Одједном у огледалу примети једну девојку са наочарима и црвеним трагом око врата. Чудно. Њена коса, ко зна због чега, била је омекшала, а бела кожа треперила од дрмуцкања воза.

- Јесам ли ту? - уштину се вереница за образ.

Окренувши се примети да је крај ње сео један снажан мушкарац са коцкастом главом који је посматрао укочено и сметено поправљао свилени шал око врата. Кондуктер је мислио да је странац и био је тако љубазан према њему да чим оде човек не издржа и представи се. Није био никакав странац већ обичан путник, као и вереница; при томе је и муцао. Док су путовали, угушио је љубазношћу. Ишао је да обиђе болесну мајку. Као и сви муцавци, био је неуморан, највише зато да би убедио себе како ипак може говорити разумљиво. Вереница је била расејана и не нарочито пажљива; на следећој станици човек са коцкастом главом изађе, а она се наслони на прозор и уздахну.

Воз убрза и јурну ка истоку.

Горе у брдима биле су куће. Ко је живео у њима? Ћутке се са вереником усељавала у њих са нерођеном децом, док јој је лице горело. С нестрпљењем је чекала да прође кроз теснац како би се нагледала стреха. Кога стрехе штите? Каква деца ту расту? Једна је жена хтела да простре веш. Зашто баш сада? Није могла да јој види очи, али је и даље о њој размишљала. Биће да је нешто мучи и да чека посету овим или следећим возом.

Гледајући те људе, вереница је сатима стајала тако. Радују ли се као и она, или не? Загледала се у њихова лица, а нешто касније се и окретала за њима.

- То је због наочара - правдала се насамо пред огледалом.

- Али то су чаробне наочаре! - миловала их је искрено, јер су је спасавале у оно време кад је много читала.

Врата купеа изненада се отворише. Вереница се изненади ко зна због чега. Воз је уз своје триктрак летео ка истоку.

- Зашто сам се уплашила - гласно се упита вереница и склони цветни прамен са наочара.

Вереник је чекао на станици, можда као и прошле године - са црвеним божуром; по божуру ће га препознати из далека. Али, шта ако не дође као прошли пут? Једном су се мимоишли - вереник је експресним возом јурио ка Центру, ка западу, а вереница - брзим возом у десет ујутру - на исток. Мимоишли су се на средини, али како то да им промакне?

- Једног дана можда се нећемо ни препознати - рече вереник нешто касније, а она се угризе за језик и ништа не рече. И тако затвори уста да их никад више не отвори.

- Вашу карту, молим!

Најзад примети кондуктера и осмехну му се. Напољу блесну муња.

Воз уздахну дубоко и својим клопарањем још луђе јурну ка мору.

© Любен Петков
© Мила Васов, Велимир Костов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 26.06.2004, № 6 (55)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.