БИТНЕ СТВАРИ
(Поема)

web

О себи ништа не знам. Ни о свету још ништа не знам.
Постојим само у немим
и нестварним пројектима једне привидности.
Уловљен непокретним планинама,
ја немам право на питања, ни на одговоре. Не знам да ли је
почетак потврђен
и да ли ће крај бити дефинитиван.

Лажно је моје биће,
бачено у море свеопште покорности и безличја.
Идем кроз овај свет погнуте главе - као човек,
рођен у тренутку своје смрти.
Зато ме слушате како стењем.
Ја стењем због тога
што је моје постојање тако привидно,
што сам неми талац судбине, коју други креира.
(О, она је толико бездарно скројена,
да пред безличношћу бледе
судбине робијаша и доживотне пресуде!)
Зато чујете да плачем.
Ја плачем зато,
што су све моје реченице зависне
и немам право на учешће у својој судбини.

Пишем азбуком без великих слова и црним тушем.
Сричем туђе мисли са песницом у устима.
Зато тако снажно ћутим. И моје је ћутање тако красноречиво,
јер камење и златни идоли
и мумије
говоре уместо мене.

Кроз тај свет идем погнуте главе - као човек,
који је изгубио част
и сад га савест мори.
Зато ја непрестано бежим
и бекство је моја одбрана.
Од себе самог бежим
са песком у очима
и са два бескрајна бездана у ногама.

II

Одавно сам овде бачен
и можда сам жив,
али немам живе сведоке о томе.

Идем кроз овај свет погнуте главе - као човек
рођен у дану своје сахране,
као човек са украденом домовином
и без маћехе
која може бити оправдање.

Завидим камену. Завидим му зато
што је тежак и што узвраћа ударац ударцем...
Бездушно покрећем своје
беживотно тело,
у којем је убијен Авељ, а Каин није у томе учествовао...

III

Ни пет пара више за такав живот не дајем
и желим да кажем данас,
да сам слободан.

"Слободан си - да кажеш сам себи - својој
тако бездарно сачињеној судбини,
путу,
нацртаном црним угљеном који се завршава безданом.
Слободан си да нацрташ веђе ништавила
и грешком да му очи извадиш.
Ослобођен си мисли и жеља
да поседујеш и владаш неким и нечим,
јер је и владар роб свога владања..."

То ја желим себи да кажем,
такву слободу желим у предсмртном часу
свакој мислећој и дрхтавој трски да подарим.
"Слободан си, слободан си! -
хтео бих да понављам. - Ослобођен си идола
који од себе праве идоле и приморавају
народе да им се клањају."

(О, како нискошћу терају народе да им се клањају!
И колико је лажно клањање народа,
и колико је неискрена историја...)

IV

Наравно, сада сам још увек ништа.
Идем кроз тај свет наклоњене главе - као пастир,
који је изгубио стадо својих покорних мисли,
да би тражио блудну овцу у мраку,
а види само мрак.

Ипак,
жеља за смрћу која ме походи тако често,
није једина.

Ја имам своје предсмртне жеље.

Спреман сам да са свима разговарам,
ако ми гарантују независност.

Хтео бих да сам вучем
конце свог живота.
(За мене је то најсуштинскије на свету!)

Важно је да живим (и да умрем)
за своје достојанство,
за своје јединствено да будем ја.

Желим да се посветим својој љубави
и да јој будем бескрајно одан.

То је за мене суштина најважнија.

Важне су чак
најситније и небитне ствари,
невидљиви и прозрачни као ваздух
детаљи неразазнатљивих пејзажа моје душе
окренуте лицем немогућем.

Важна је вера у недостижно,
које ме непрестано зове,
а истовремено и вечна сумња
да то једном може бити достигнуто.
Бесмислено подвлачи смисао.

Не сунце -
око осветљава собу...

V

Разуме се, сада сам ништа. У мени умире време
као пас луталица - без историје.
Идем овим светом погнуте главе - као човек,
који је изгубио браћу и тражи их по мраку,
али види само таму.

Ипак,
сећам се, у детињству сам имао браћу и сестре.

У ком веку живе, у којој држави, на ком месецу?
Можда су бачени у првобитни затвор
негде у средњовековно време?
Можда су у овом часу пред инквизицијом,
јер чујем крикове - тако јасне,
као да из моје душе извиру.

А можда су то урлици њихових невиних жртава?

Можда су остали без света на свету
и као и ја кренули у недођију?

А суштина је да ја то разумем.

Суштина је у сазнању
да ли Бог још верује у човеково постојање,
или је изгубио сваку наду?

О, има толико важних ствари,
али од свих
за мене данас важнија је смрт.

VI

Ја ћу умрети
и ви ћете, моја безумна браћо, поћи мојим трагом.
Њу нико не може да поткупи, да потчини,
да буде њен ближњи, слуга или лакеј.
Она је свесна своје високе мисије -
и неће дозволити да је преварите
ви трговци јевтином робом, велики
и мали лопови!

Смрт је моја нада,
јер она не скида капу тиранима
и везује своју омчу
око врата диктаторима.

Ја скидам капу смрти,
јер она је обећање будућности без нас...

VII

Идем своме гробу уздигнуте главе - као човек,
који је напокон открио себе
и смисао свога постојања.

"Свет - то сам ја!" - јесте кратка,
али тачна и једино прихватљива
дефиниција о мени.

Мање од тога не прихватам.
Тек сада
као у божанском привиђењу спознах
да је свака друга судбина увреда.
Другу улогу не прихватам.
Моја је душа Ноје.
Не могу да препустим произвољној судбини
ни ћелију свог живота,
ни трен од стварања света
и човека.

Не могу да жртвујем
ни тренутак будућности.
(Бесмислено је питање,
како могу да изгубим нешто,
што нисам имао ни ја, ни неко други?
Зар немам машту?
Зар она није реална?
Ако је она нереална,
ако не постоји она,
и сам ја не постојим и нисам реалан
и остаће празно моје данашње место
и непопуњен мој гроб...)

Не могу да повучем
ни једну реч, ни једно
слово из речи које непрестано уздижу слободу.

Не могу да предам
ни педаљ преузетог пространства,
а ни просторе који нас очекују...

Идем ка свом гробу усправљене главе - као човек,
рођен у дану другог Христовог рођења.

Срећан сам,
што ћу умрети,
и сви ви, моја браћа по безумљу,
следићете мене.

Наравно, желим да умрем достојанствено,
без панике
и брњице на устима.

Желим и вама достојанствену смрт,
моја несрећна браћо по судбини.

Срећну смрт
својим последњим
дахом вам завештавам.

1981

© Георги Спасов
© Мила Васов, Зоран Вучич - превод на сръбски
=============================
© Електронно списание LiterNet, 26.08.2004, № 8 (57)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.