МАЛИ ПЛАЧЉИВЦИ

Ивајло Петров

web

"И плачу на француском"
А. Вертински

Поподне, док сам још био у кревету, учини ми се да у суседној соби има људи и био сам у праву. Кроз арматурно стакло на балкону клизну матирана силуета детета које застаде крај гелендера и загледа се у море. Док је мајка говорила из унутрашњости собе нисам ништа разумевао, али кад застаде на вратима балкона, зачух је како детету говори оним "полифоним" гласом у којем се осећа дискретност, гнев, досада и низ сличних осећања неизбежних након једног путовања током августа у шпицу сезоне:

- Бисо! Чујеш ли, Бисо? - Дечак промрмља нешто што Је личило на: "Доста, бре, мајко!" и не окрећући се према њој, а она опет изговори његово име, али овог пута у слоговима: - Би-се-ру! Долази овамо и слушај шта ти говорим иначе ћу сад да те испљескам!

Дете уђе у собу и одмах затим зачу се лењ, бестрасан и промукао плач такорећи са пола снаге, као што плачу мажена деца кад не знају шта хоће. Мало касније се то Цвиљење понови а мајчин глас се претвори у загонетни шапат. Моја нервозна маленкост скочи са кревета и поче да проклиње худу срећу. Пре два дана, кад сам се вукао од хотела до хотела и свуда ме отпраћали са типично нашом хладнокрвношћу, био сам спреман да унајмим чак бараку или шатор, само да се докопам кревета и крова над главом. а сада, после два ноћења у тишини, миру и удобности (хотел су попунили Немци), од моје плебејске скромности није било остало ни трага и сада сам комотно могао, да сам имао неку власт, да на улазу у хотел поставим натпис: "Строго забрањено за децу испод петнаест година."

Утеших се претпоставком да је дете упорно и да не жели да ради неке ствари које се претпостављају после дугог путовања - да легне да се одмори или да се умије. Ово последње изгледало ми је вероватније, јер не само децу, већ и момке и девојке који иду на љубавне састанке мајке на силу терају да оперу руке и врат. Другог дана, опет током поподневног одмора, цвиљење се понови, праћено "полифоним" шапатом мајке и ја сам већ имао повод да гурнем белешку под њихова врата у којој бих их најучтивије замолио да престану с тим, али кад боље размислих, одлучих да се манем овог смешног и преживелог епистоларног начина информисања, већ да се поставим као савремен човек, то јест, директно, отворено и другарски. И као што неки књижевници из прошлог века воле да кажу, таква ми се прилика, хвала богу, брзо указа. Дете изађе на терасу и ја изађох на моју и осетих да је оно спремно да започне разговор ако му дам и најмањи повод. Но, ја се уозбиљих као строг и замишљен чика који не подноси присне разговоре с непознатима, а још мање са размаженом децом. Кад се уверих да сам га на тај начин убедио да шапуће и хода на прстима, одлучих да га удостојим погледом, а кад га погледах, једва се уздржах да не прснем у смех због немилосрдне неподударности између његовог имена и његовог лица. Тај "бисер" који сам видео на мах ми се учини црн као удаљ, а мало касније, кад ми се очи навикоше, увидех да му је лице широко, да има боју кафе и да је спљоштено као да је у трку налетело на неку стену, при чему јабучице само што нису искочиле из свог места, док су му очи наликовале на развучене црте, као да је неки строги уредник естета једним потезом извукао те две црне линије "не". Једном речи монголоидно Арапче или тамнокожно монголоидче.

Када непознати треба да живе заједно, они се нехотице претварају у тајне агенте и почињу да шпијунирају једни друге. Понекад то шпијунирање потраје и цели живот, понекад се настави и после смрти. (Неки људи немају способности да упознају себи сличне и они су најревноснији читаоци савремене уметничке прозе, јер једино тако упознају карактере других.) У науци се та љубопитљивост зове неусловни рефлекс и увек почиње од очију "противника", можда зато што људи још увек верују да су очи савременог човека прозори његове душе, а кад погледаш кроз прозор комшије, увек ћеш видети шта има у његовој соби. Као што већ рекох, очи мог малог суседа биле су тесне као цртице, али сам ја ипак могао јасно да видим да у соби његове душе има неке патње, сумње, дечје поверљивости и сличних противуречних ствари које нису карактеристичне за дечју душу, тако да је, кратко и смело речено, преда мном стајао један осмехнути, осмогодишњи скептик, какав је у зрело доба, рецимо, био Бокачо, који је хтео да ми каже: "Не постављај питања, чико! И, што је нај битније, буди мушко!" И ја му не поставих никакво питање, климнух му главом, ко зна зашто, онако заверенички и вратих се у своју собу.

После пар дана погоди се да за ручак седнем за сто у њиховој близини. Бисер рече нешто мајци, вероватно да је моја соба поред њихове: њу сам видео из профила, погледа ме на тренутак и окрену се детету. Жена Балзакових година, али нисам сигуран да би била по Балзаковом укусу. Ако уобразите да је симпатична, може вам постати симпатична, и обрнуто, ако уобразите да је непријатна, биће вам непријатна. У сваком случају, са таквом женом се ризикује у крајњој нужди, и то на крају сезоне, када по хотелима дође до снижења цена. Наравно, оваква ситуација вас нагони да се упитате има ли мужа, па макар и да га знате какав је то тип, тајно, али од свег срца, изразићете му саучешће као незнаном јунаку.

Ресторан је био испуњен углавном странцима из северних земаља, некако безобразно ћутљивим, мирним као да су код куће и албиносима. Неки међу њима - мршавији и новодошли - већ су изгледали као шаргарепе у шорцевима, а други - дебљи, који су остајали најдуже на плажи и успели да добију светлоцрвену боју циганских марама наликовали су на сточну репу. У једној совјетској филмској комедији на неку свечаност у салон долази десетак различитих животиња које уништавају трпезарију, док домаћини и гости стоје у суседној сали. Размишљао сам како би поступиле краве са неког нашег пољопривредног добра кад би ушле у ресторан да ли би смазале "мешане" салате или би кренуле директно на странце? У том тренутку нека девојка у тамној макси хаљини седе за клавир на подијуму, удари по диркама и засвира једну од оних мелодија које се свирају уз ручак и које треба да потпомогну варење оних који су на одмору, да створе пријатно расположење а истовремено и да туристе припреме за сан. Наступ је, ма колико био дискретан, био и лош у исто време. Девојка је, видело се то, ушла уз помоћ многих посредника не само на музичку академију, већ и у овај ресторан.

И управо тада Бисер удари у плач као да је хтео да буде музичка пратња. Поче да цвили у пола гласа, као оно у соби, а заврши растегнутим мјаукањем које је личило на фебруарски љубавни зов мачора који је јутро дочекао без бачене рибе. Азијатски отвори на очима истискивали су ироничан осмех и у почетку албиноси боје репе са суседних столова помислише да је дете душевни болесник и да се смеје без разлога, или, пак, да као већина овдашње деце удара у плач због недостатка васпитања. То им је пролазило кроз главу само коју секунду, наравно, не скрећући поглед са јела, јер у програму њиховог летовања није било предвиђено да оптерећују живце сувишним утисцима. Парадајз, море, сунце, мало флертовања са такозваним галебовима и ништа више. А што се тиче конобарица које су опслуживале суседне столове, оне му не посветише ни мало пажње. У поређењу са громогласним вечерњим оркестром, ова подневна бука пригушених разних језика и звука клавира, између којих се провлачило неко мјаукање, за њих је било дубока пасторална тишина. Ова их је тишина чак и збуњивала, јер се ситуација чинила свакодневном и говорила о њиховом угоститељском неумећу. Са изузетком једног или двојице старијих конобара професионалаца, сви су били новајлије из суседних села који су држали послужавнике испред стомака као поврће, мешали поруџбине, гласно се препирали и свађали, али ипак умели да кажу мерси, данке, спасиба и толико се знојили да су се капи зноја сливале низ носеве и браде и претиле да капну у супу и таратор, све време држећи у напетости прегладнеле госте. На тим знојним лицима, између осталог, ћутљиво али истрајно водили су борбу технички и конобарски таленат бугарског народа и засад је било тешко предвидети коме ће то у будућности бити позив а коме неће.

Бисера уопште није погађала безосећајност публике, као, уосталом, ни пијанисткињу. Мало по мало, он скупи снагу, подиже глас за терцу више, промени га у пискутав сопран и задржа га тако читавих десет минута. Сада га вршњаци из иностранства почеше да гледају с извесним разумевањем, док су им се родитељи мрштили од досаде. Утом пристиже и такозвани шеф сале, нагну се над Бисера и рече: Шшш, шшш, мали! Води рачуна о тишини, ово је ресторан! Даде му до знања да се стиди због његовог понашања, те постаде јасно да је управо то његов посао - "да нас стишава" пред странцима, то јест, да брине о понашању наших у ресторану. Он и на мајку баци прекоран поглед, а мајка мирно подиже рамена и показа на сат. То ме подсети да и ја извадим сат и не поверујем ономе што видим - прошло је равно педесет минута откако сам поручио ручак. Шеф сале рече нешто конобару и оде, прође још једно десетак минута и Бисер опет писну. Дође и управник ресторана, човек од око педесет година, са врло сивом косом, уредно подшишан "а ла канадска ливада", личећи, с опроштењем, на четку за WC, са носем као кљуном, на први поглед миран и равнодушан, али са ногом чврсто притиснутом на кочницу само мало да олабави притисак о њу и кљуном би тако кљунуо о главу то плачљиво копиле да више ни реч не би проговорило.

- Дете је гладно! - каза мајка.

- Гладно, гладно! - понови управник уз саосећајни осмех који је предодређен да прикрива нетрпељивост према другима. Сви су гладни, овде сити људи не долазе. Ако сви почну да се дерњају као он, шта ће да буде?

- Не знам шта ће бити рече мајка и опет показа свој сат.

Управник оде и нешто касније Бисеров напор уроди плодом. Послужили су га некако злобно али га ипак послужише и донесоше му све одједном. Пре него што је сркнуо супу, погледа ме са нескривеном наклоношћу и намигну ми. Као што већ знамо, очи му личе на цртице и није могао да их затвори више од тога не би ли намигивао и не треба да нас чуди што код њега намигивање значи управо супротно отворити једно око што је могуће шире. Необјашњиво осећање завере, које се родило међу нама, подстаче ме да му и ја намигнем. Тако сам га у ствари поздравио за успешан деби, желећи му још веће успехе у борби са равнодушношћу милионске армије конобарског сталежа, те примих и његов ћутећи позив на искрено пријатељство иако нисмо истог узраста. Сиромах сред богатства, то је најтежи облик беде каже једна стара изрека, а ја бих казао: гладан сред десетине столова претрпаних јелом, после целодневног боравка на плажи и читавог сата у гледању других како једу, то је најнеподношљивија глад. Ова новонастала изрека може се разумети као покушај да прикријем или оправдам користољубиви моменат у неравноправном пријатељству са Бисером, но, опет, нисам ни нешто посебно забринут јер знам да нема, или готово да нема некористољубивог пријатељства, а сем тога Бисер ми је заиста био симпатичан.

На вечеру закасних и чим спази да тражим слободно место, Бисер ме позва да седнем за њихов сто. Упознавање с његовом мајком трајало је кратко, без интереса са обе стране, бука нам не дозволи да изговоримо љубазности уобичајене у оваквим случајевима. Оркестар са певачицом који је тресао огромну салу, плесови, узбуђени разговори припитих и опуштени странци скривали су сељачку неспретност послуге и показивали њихову похлепу дерикоже. Ево зашто се Бисеров вечерњи програм показао као доста тежак. Иако је чекао паузе оркестра да се огласи својим продорним сопраном, конобари за њега нису имали ни очи ни уши, пролетали су као гавранови поред нас и слетали крај "трупина" оних странаца, који су након флаше вина губили навику да проверавају рачуне који су били написани са најмање једном грешком у свакој речи и изобличеним бројевима ђака првака.

Бисер изгуби стрпљење, стаде на сред сале и врисну својим сопраном, али са новим вибрацијама. Конобари почеше да вичу на нас што седимо равнодушни и не зовнемо га за сто, наводећи нам као пример децу странаца. Заслепљени похлепом, ти заклети материјалисти мешали су на најгори начин људску глад са недостатком васпитања, то јест, на нас су пребацивали своје недостатке, а ми се, наравно, нисмо ни трудили да их разуверавамо, јер код нас конобари и људи из духовне сфере живота имају навику да своје слабости приписују колегама не би ли се уздигли на лествици административне хијерархије. Један конобар пакосно уштину Бисера за руку правећи се да жели да га уклони са пута и Бисер писну не као глумац који глуми плач већ снажно као да му кидају месо и сала само што се не распуче на два дела. У истом тренутку поскочи и нехотице главом удари послужавник који је носио конобар. оборивши три празне чаше. Чаше се поломише на поду с мозаиком и, као што се догађа у филмовима, после ове епизоде следила је следећа, која сабија драмску радњу. Посетиоци се окретоше ка месту несреће, из кухиње дотрча једна теткица у прљавој кецељи да покупи стаклене комадиће, шеф сале је био тако "постиђен" пред странцима да, и не питајући шта се и како догодило, поче да се клања на све стране и да "црвени" све до управниковог доласка. Овај мали скандал заврши се успехом који ни сами нисмо очекивали. Донесоше нам вечеру и нисмо били ни начели наше традиционалне ћевапе, кад се са неког недалеког стола зачу детињи плач. Мало касније шефови ресторана потрчаше у том правцу и ми видесмо да плаче једна десетогодишња девојчица. Личила је на Пепељугу како је цртају у књигама за децу, ружичаста и нежна, с крупним, плавим очима, плавим кикама и, за разлику од праве Пепељуге, с неоспорним гласовним могућностима. Управо тим гласовним могућностима она је без напора и тренутно елиминисала певачицу која се приближи микрофону желећи да га поједе као свежи краставац. Док посетиоци очима гутају ту Пепељугу и говоре у себи: "Какав само моћан глас има ово дете!" с терасе се зачу неки мутирајући глас који нас све натера да се обрнемо на ту страну. Један бубуљичави тринаестогодишњак, дугајлија, гледао је у плафон и надувавао груди историјском срџбом једног Боримешке, док су околни странци затварали уши длановима. Шефови ресторана сјурише се к њему као санитет на фронту да му укажу прву помоћ, то јест, да га отерају због недоличног понашања, или, ако то буде било потребно, да му запуше уста једном вечером. Најпре му показаше врата, али жена с којом је дугајлија седео дочека их тако топлим речима да сви Бугари у ресторану с одобравањем почеше да вичу: управникова канадска ливада порасте пар сантиметара и поче да личи на живог јежа.

И тако Бисер доби следбенике. Да је био млађи и да је познавао слатку језу славољубља и сујете сигурно би се осећао као мали Месија, али он се осећао само као реализатор једне идеје, па ми намигну, као за време ручка, и осмехну се:

- Чико, да знаш, живот је много леп!

Ако човек мало "прочачка" по таквој изјави коју је изрекло једно осмогодишње дете, може и да се растужи, но Ја се осмехнух, јер сам био убеђен да он механички понавља оно што је чуо од одраслих. Другачије није могло да буде. После те изјаве могла се свршити и моја прича. Једна блага дискриминација бугарских туриста од стране несхваћеног конобарског племена из разумљивих разлога често су странци пожељнији гости јер дају велики бакшиш тема је о којој би, надаље, реч требало да узме Балкантурист. Осим тога, већ сам потпуно сигуран да Бисер износи једну нашу веселу мудрост сасвим механички а не као своју животну максиму. Закључак из ове приче је, значи, јасно дефинисан и сходно томе и моја ауторска савест је потпуно чиста, а још чистија и сигурнија у односу на идеолошку грешку биће и савест уредника. Ја, међутим, осећам обавезу, а можда и кривицу према Бисеровој мајци што сам је олако сврстао у безличне особе, што не служи на част једном професионалном писцу. (Професионални писац треба да поседује мужевност, да ствари назива правим именом а кад је то неопходно да јавно истакне неке мане у установама за друштвену исхрану.) Из тога се може претпоставити да је она жена можда неки особењак, или пак најноторнија малограђанка, али ја сам сада, ко за због чега, склон веровању да она чита приче, те, стога, користим прилику да јој се јавно извиним. Ако наш живот има неки смисао, није ли он пре свега у нашем напору и надању да уклонимо зло из света? Друго је питање да ли ће, ако успемо да га уклонимо, живот бити лишен чаролије несавршенства. У ствари, све религије и филозофије настале су као одговор злу, но методе борбе против њега сведене су само на две. прва - да му се не супротстављамо и да га оставимо да се самоуништи, или, медицинским речником речено, да атрофира и друга - да бијемо и убијамо зло, супротстављајући му се свим расположивим средствима. Као што нам је познато из историје, следбеници ова два метода одувек су се сукобљавали и не зна се ко ће од њих и кад победити зло, јер по народној мудрости, кад се двојица свађају - трећи добија.

Није необично ако је Бисерова мајка запазила да ова два метода страдају од једностраности, па је измислила трећи детињи плач који удружује горња два - не попуштати пред злом пацифистичком малодушношћу, али и не подизати руку да се сам не преокренеш у зло. У сваком случају, њен метод се показао као потпуно заштићен од грубости и егоизма; нико, на крају крајева, није могао да прими као злу намисао плач једног гладног детета. Мајка и ја смо с Бисером добијали оброке, а служећи се његовим методом и друга деца у ресторану почеше да се хране редовно. Ето, и ту сам могао да довршим причу да Бисерова мајка није упала у стање од којег се наше друштво боји као од рак ране, па га немилосрдно бичује, у такозвану вртоглавицу. Замало да уобрази да је доброчинитељка на националној основи, па донесе одлуку да пође од ресторана до ресторана и да расплакује децу. Моја маленкост би могла, због урођеног поноса, да одбаци смисао да је та необична жена наишла на моју подршку или, пак, да се оправдам својом неоправдано хваљеном љубопитљивошћу писца. Ризик да неког уверим да сам провео двадесет дана у потпуном хришћанском посту, без икакве је шансе и, притом, даје основа свима који су икад ишли на море да ме уплету у лаж. Тако да нас троје предузесмо једну веселу одисеју у приморском летовалишту, праћену плачем, не правим наравно, већ одглумљеним. Мајка је била нешто попут уметничког директора нашег плачљивог програма, Бисер извођач, а ја нешто као њихов импресарио чија се награда састоји у томе да на време добије ручак и вечеру.

Сада, хвала богу, могу да завршим своју причу. Дозволићу себи само да потврдим веровање да гладни ситима не верују а не обратно - као што тврди народна мудрост. Гладни су народ лабилан, подложан свакојаким сугестијама, на које се нипошто не можемо увек ослонити, зато ни сити својима не верују. Гладни верују гладнима, иначе наша весела одисеја не би пожњела такав успех. Последњег дана нашег боравка у летовалишту завирисмо у ресторан и чусмо и видесмо који је број деце следио Бисеров пример, али, будући да нису поседовали његов глумачки таленат, плакали су изистински и по бугарски.

© Ивайло Петров
© Велимир Костов, Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 28. 02. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.