ДАРЕЖЉИВОСТ

Борислав Бойчев

web

Једном годишње и деда би постајао дарежљив. Тада бих и ја као неки момци у селу имао свој новац у џепу и могао бих да напуним џепове бомбонама п да једем док се не заспим. То се догађало једном годишње, али до тог дара нисам лако долазио. Припреме би започињале још у пролеће, једног јутра кад би се на небу појавили бели облаци, ласте летеле уоколо и правиле гнездо, а мачка која је изашла да се огреје на сунцу лењо би се подигла, лењо се прозевала, савијала савитљиву кичму, окренула се на другу страну и опет протезала. Дакле, једног таквог јутра отац би ми шапнуо да тог јутра треба да завршимо један врло, врло важан посао. Ја бих знао о каквом послу је реч и полазио бих према надстрешници где су стајале мотике и извукао бих једну. За то време баба би се попела на таван. Тамо у једном углу чувала је неколико вргова пуних свакојаких семенки, било је ту семенки за цвеће, першун, боб. Скидала би врг у којем су се налазиле семенке за метле, давала ми је и онда бисмо свечано полазили ка башти иза куће. Ту смо садили метле. Баба би у круг ископала дубоку бразду, ја бих пуштао семе, а она би га затрпавала.

Све вам је, наравно, још увек необично, али тако је почињала припрема за дан када ће деда бити дарежљив, а ја напунити џеп бомбонама.

Није потребно да вам причам колико сам често обилазио место на којем су биле засађене метле, колико сам их пазио од кокошака, како су клијале, како су расле и како су једног дана постајале велике. Биле су тако густе да сам се, кад је требало, скривао у њима и нико не би могао да ме види. Али на то сам морао чекати дуго, месецима, чак до средине лета. Тада би лишће на неким метлама почињало да жути а врхови натежали од семена висили би као банане. То је наговештавало да ћу ускоро јести бомбоне и деда, који је све чешће обилазио метле, није више могао умаћи мојим очима. Кад дођу најтоплији летњи дани деда би понекад, увече, одлазио код комшије, деда Петра и дуго га запиткивао о његовој реуми. Питао би га да ли је осећа, јавља ли му се и хоће ли се случајно време покварити сутра: хоће пасти киша или ће захладнети. Деда Петар би му говорио да како изгледа кише неће бити а како је упекло све ће изгорети. Када би се потпуно уверио да комшијина реума за сутра поуздано најављује ведар и топао дан, деда би устао да крене и поверљивим гласом би му рекао;

- Наумио сам да сутра нешто радим.

И пошао би кући.

Те ноћи не бих могао да спавам јер знам да би сутра требало да једем бомбоне.

Сутрадан би баба устала рано, донела би две кофе воде и сипала би их у црни казан. Деда би за то време ложио ватру говорећи да кад се дрва промешају онда се направи најбоља ватра и да човек када греје воду за ово за шта њему треба ваља да користи више врста дрва. зато што је вода другачија због тога. Тако би говорио и ређао би цепанице под казаном.

Тог дана баба п деда се нису свађали, само би шапутали, освртали би се немирно као да ће радити нешто тајно. Док би он ложио ватру она би доносила опране гаће и блузу и ушивала би им дугмад и стављала закрпе. На крају би све то лепо сложила и на врх би ставила сапун.

Онда би је деда позвао.

- Хоћеш ли ти, или да ја урадим ово?

- То није мушки посао! - одговорила би она и одлазила до ватре, лопатом вадила пепео и сипала у казан. Врућа вода би се замутила од пепела, али деда се радује, кружи око огњишта и сам за себе говори:

- Ово је оно право! Сапун не може оно што може пепео...

Затим би подигли казан и однели га међу метле док би им врела вода квасила ноге. И сад се назад више не може: деда би бацио још један поглед према небу, да провери да ли се наоблачило, и утрчао међу метле. Одатле су једна за другом излетели шубара, прслук и други делови одеће које би баба скупила! Тог се дана деда купао у купатилу које смо баба и ја засадили. Још мало стрпљења и ја ћу постати богат, толико богат да ћу моћи да џепове напуним бомбонама.

Али да не журимо, нека ствари иду својим током.

Дуго бих слушао како деда гребе вргом по казану и полива се водом у коју смо сипали пепео, како се вода разлива и како се он смеје. Баба би притрчала да му дода нови сапун, парче ћерамиде или нечег другог. А кад почне да удара о дно казана, она би му кроз метле додавала доње гаће и кошуљу. Мало касније појавио би се он без капе, снежно беле косе, румен као беба коју су извукли из топле воде, насмешен. Најпре би се освртао да га неко не види са пута и погрбљен као лопов потрчао би. Испод надстрешнице чекао га је троножац. У чистим гаћама, у снежно белој кошуљи, деда је већ био обучен, само што су му ноге до колена биле прљаве. Није имао где да стоји, јер је земљу наквасио врелом водом, па се умазао блатом. Зато би баба скидала црни бакарни котао са огњишта и почињала да пере дедине ноге. Он би седео на троношцу, а она би му ноге поливала водом из врга и брисала их једном малом метлом. На крају би сипала сву воду на његове ноге, а он би задовољно лупкао ногама по локви која се ту створила. Деда је био окупан и чист од главе до пете.

- И ово смо завршили! - уздахнуо би задовољно и давао баби знак да му донесе кожух.

- Шта ће ти кожух по овом топлом времену? - упитао бих га ја, али он би ме прострелио очима и претећи вртео главом као да сам рекао велику глупост.

- Е, децо, децо, порасли сте, за војску сте стигли, а памет вам није дошла. Шта ће ми кожух по овом топлом времену! Па купао сам се, будало! Зар ти не знаш шта је то? Поливаш се водом, лепо ти је, голица те, чик постајеш весео, а она ти зло мисли. Не треба много окупаном човеку! Мало ветра или хладног ваздуха и ево ти доктора. ломе руке, гледају један другог и климају главама. Као прехлада, као није, а оно... галопирајућа туберкулоза. Нема цара за њу. Питаш ме шта ће ми кожух! Ето зашто га облачим усред лета. Од свог деде ово да научиш: вода нам је дата само за пиће. Вода је зло, њу волим да видим само у крчагу и нигде више...

Ако би га неко у том тренутку позвао, деда би се притајио да га не би видели.

- Баш сад да ме тражиш! - говорио би и освртао се да види где да побегне ако дође незвани гост.

- Да се јавимо човеку, можда хоће нешто важно да нам каже - молила би га баба.

- Важно! Не треба ми нико! Не желим да људи знају шта ја радим у кући, па да после причају по селу: деда Тачо радио оно, деда Тачо радио ово!

- Ма, хајде! То што ти радиш није срамота. Не радиш то само ти. Раде то и други.

- Не желим да знам шта они раде, а ни они шта ја радим!

Када се незвани гост удаљи од капије, деда Тачо би постао спокојнији и палио би унапред спремљену лулу. Најзад би дошао и давно чекани час. Ја бих му пришао и наслонио се на његова колена.

- Срећно ти купање, деда!

- Ха, сетио си се, магарче. да честиташ деди? Да велики порастеш...

Омекшала дедина рука додиривала ми је врат и леђа, а другом руком би по дубоким џеповима тражио скривени новац.

- Хајде, узми и да запамтиш деду! - рекао би он и приносио ми руку устима да је пољубим. Пољубио бих дарежљиву дедину десну руку, зграбио бих новац и одјурио ка продавници. Тамо су ме већ дуго, целу годину, чекале бомбоне!...

© Борислав Бойчев
© Мила Васов, превод на сръбски
=============================
© Електронно списание LiterNet, 19.03.2003, № 3 (52)

Други публикации:
Савременик ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.