КЊИЖЕВНО ОБЛИКОВАЊЕ ПРЕДСТАВА О ПРОТИВНИКУ У БУГАРСКО СРПСКИМ РАТОВИМА

Дејан Ајдачић

web

Ратови преусмеравају духовне и физичке снаге народа у рату и мењају свеукупан друштвени живот, потчињавајући и културу војно-политичким околностима. Изазивајући преломе у судбинама огромног броја људи и читавих држава у историјском току, током војних сукоба мењају се и механизми обликовања представа о сопственом народу, о савезницима и о противницима. Обликовање представа у књижевности насталој током рата или о рату, носи опште, типичне, али и конкретне историјске црте. Ратови Бугарске и Србије крајем 19. и почетком 20. века у историјском памћењу два народа нашли су одраза у текстовима усмене и писане књижевности. Предмет овог разматрања су представе о Бугарима у српском фолклору и књижевности, као и представе о Србима у бугарском фолклору и књижевности у периоду 1885-1918. Поред указивања на ауторе и текстове, биће упоређене идејно-моралне и поетичке стратегије обликовања представа о противнику у ратовима 1885, балканским ратовима и првом светском рату.

Корпус текстова чине фолклорне и ауторске песме у фолклорном стилу Бугара из књиге Анатола Анчева и српских песмарица из легата Војислава М. Јовановића, у којима се каткада наводи из које је јединице био певач (Радив. М. Митровић, редов коњичког дивизиона II ескадрона Дунавске дивизије другог позива из Биновца, Смедерево или Петар Јовић пуковски писар из Горњег Матејевца). У разматрање су узети и књижевни текстови Ивана Вазова, Михалаки Георгијева, Кирила Христова, Стаматова, Вере Мутафчиев, Бранислава Нушића, Драгутина Илића, Милисава Савића.

Када је реч о историјским и књижевноисторијским истраживањима представа о противнику, незаобилазна је дисертација фолклористе Анатола Анчева Песни за сърбско-българската война от 1885 г. посвећена у највећој мери певачима, настанку текстова и њиховим жанровским цртама, студије Румјане Коневе о рату и култури Българските писатели и войните на полуострова 1912-1918 и Съседът между мира и войната, те изванредна имаголошка студија нажалост прерано преминулог Величка Тодорова “Знам ги аз тях!" Сърбия и сърбите в българската литература у којој се испитује историја представа о Србима са становишта историјских околности, односа два народа, колективних психолошких очекивања и пројекција. Српски аутори нису у центар своје пажње постављали књижевне текстове о ратовима са источним суседом, већ су своја запажања давали узгред у књижевноисторијским студијама о појединим ауторима и историјским студијама о српско бугарским ратовима.

Обликовање представа о народу против кога се ратује помера се ка негативном полу, он се оцрњује, њему се приписују изразито негативне црте. Тако се заоштравају колективна осећања са циљем обједињавања сопствене заједнице против противника. ОЦРЊИВАЊЕ противника се у текстовима спроводи придавањем атрибута којим се он унижава и сврстава у нижевредна бића, карактерише морално безвредним или нељудским цртама, различитим врстама проклињања и призивања зле судбине, наративног образлагања нељудскости у историји и савремености.

Говорећи о јевтиној пропаганди Кирила Христова, Румјана Конева пише: “Ма колико да су екстремна дела у бугарској књижевности која формирају представе лика, она су по страни од општег лика о суседу. Формирајући мржњу и осећање ’љуте освете’ према противнику, творац изграђује бугарску представу тог рата". Пропагандно виђење рата са српске стране представља огледалски одраз бугарске представе са промењеним улогама доброг и злог. Језик мржње изграђује српску представу рата. Те две представе су сродне по начину формирања слика, психолошким и социјалним изворима њиховог обликовања, начину изазивања осећања. Различити су само етнички пошиљаоци и примаоци порука. Нужда за ефикасним војним дејствима сразмерна је напору утврђивања јединства свим средствима, па и средствима књижевне пропаганде. Наравно, поред такве друштвене наруџбине, постоје и личне психолошке и психопатолошке фиксације - србофобија и бугарофобија. Кирил Христов у бугарској књижевности објављује се као србоједац, србождер. Његови црно-бели судови представљају пример агресивне пропаганде.

Срби у песмама псеудофолклорног карактера називају Бугаре подлим, небраћом, проклетим, црним. С друге стране, Бугари за Србе говоре коварни Срби (А 5, 6), чедо клето (А 12), лажови и лицемери; изроди (Кирил Христов). Краљ Милан као покретач рата 1885 назива се у фолклорним стиховима подао крадљивац (А 1), тиран искариотски (А 3). Величко Тодоров пише: “Синдром Каин најчешће се персонификује с негативним идентитетом краља Милана, укључујући следећа подругљива, унижавајућа и понижавајућа одређења: горд Милан, модерни тиран, други Каин, братоубица Каине, завидљиви Каине, подла душо; Јуда искариотски; копилан Милан, хајдук вероломни, бесан и подао крадљивац, подао злодеј и др" (Тодоров: 114).

Да би се утврдила надмоћ у физичком и моралном смислу противнику се приписује кукавичлук. Тиме се и охрабрују своји војници да им противник није дорастао у боју. У песми Бој на Брегалници певач слика: Кукавице Бугаре показа, / Кукавички по житу се крију / Зар не смеју ићи на топџију (ПБ 1331: 9). Бугари се показују као кукавице које поступају по налогу Аустрије (ПБ 1331: 30), као војска која тек уз превару добија своју снагу. И код једног и код другог народа појављује се мотив издаје, кривоклетства, вероломства, издаје. То се види и из неких наслова Бугарска невера, Мучки напад Бугара.

Као посебан вид оцрњивања среће се одрицање противнику сваке људске црте - Бугари су - разбојници, зверски и дивљи варвари, од памтивека зликовци, лупежи. Крум и други историјски ликови се показују као насилници над женама.

ОДРИЦАЊЕ ИДЕНТИТЕТА другоме представља такође једну од стратегија ратно пропагандне књижевности. Другоме се одричу централне црте идентитета - балкански, словенски, хришћански и православни народ се приказује као небалкански, несловенски, нехришћански и неправославни. Одбацивањем етноконфесионалних, територијалних и историјских одређења противничком народу одбацују се заједничке црте које га повезују са сопственим народом. У причи Михалаки Георгијева Од зла горе говори се како су Срби бацили крст и згазили га (Поганци). У једном новијем бугарском запису (1977), у фолклорној варијанти се Србима приписује да су друге вере. Анатол Анчев то објашњава преношењем формула из представа о иноверном противнику (Анчев: 22).

Срби у пропагандним епским песмама о српско-бугарским ратовима називају Бугаре племе дивљачких Татара (ПБ 1346), татарске хијене, татарске глава,куну љуто небраћу татарску (ПБ 1311: 20). Тиме се пориче словенство Бугара.

Тема брата који је то престао да буде исказује се додавањем атрибута - зверски небрат, браћа наша слепа, рат се назива братоубилачким. Колебање у називању указује на постојање ранијих представа, али и на обрт у новој политичкој и војној ситуацији. Симболика браће и сва варирања значења речи “браћа" у фолклорним и књижевним текстовима Срба и Бугара о међусобном ратовању ослањају се на подразумевање или преиспитивање најближе крвне повезаности, која у ситуацији рата може и да се поништава и одриче. Рат као борба на живот и смрт доноси радикализовање оцена у вредновању свих односа, па се и односи колектива и колективне представе о другоме брзо мењају. Стратегија одрицања блискости има наличје претходне блискости, слабости којима се оправдава право на агресију.

Нападач представља своје покрете као повратак својој територији и историјском праву на ту територију. Тако механџија из Нушићевог Дневника једног каплара (Бела застава) каже: “Што је некад било наше, опет мора бити наше". Идеја националног обједињавања тицала се истог географског простора који се појављивао као јабука раздора између два суседна народа. Тај раздор је разарао и идеју о узајамном братству неговану у првој половини 19. века. У песмама Бугара, такође се алудира на историјско право запоседања, тј. ослобађања својих територија.

САОСЕЋАЊЕ са противником и (индиректна или директна) ОСУДА РАТАпредстављају ставове који одступају од већинског позива у бој. Овакви гласови у време сукоба тумачени су и као малодушност, па чак и издаја националног задатка. Стога је исказивање ставова који су доводили у сумњу исправност текуће акције одувек дочекивана са подозрењем и била је опасна по онога ко је осуђивао рат.

У Дневнику једног каплара Бранислав Нушић описује страдања свог народа, али противника не приказује на нишану, већ немоћног - мртвог или заробљеног. Тако у глави На разбојишту српски војник на освојеном положају на драгоманској греди наилази мртво тело бугарског војника који је у самртном ропцу гризао усне и покушавао да извади метак из груди, а од заробљених бугарских војника који препознају леш друга сазнаје причу о неоствареној љубави сиромашног младића Манета и ћерке коџабаше који је није хтео дати Манету. У глави Петар Дабић српски војник помаже рањеном заробљеном Бугарину и носи га на леђима када он због рањене ноге више не може да хода.

По речима Велише Јоксимовића у дискусији уз овај прилог, исказаним 14. фебруара 2003, у драми Слободана Стојановића Великдан, српски и бугарски војници остављају оружје на Ускрс и славећи празник заборављају на рат.

Годину дана после рата у предговору другом издању Сливнице Иван Вазов, бугарски песник се дистанцира од ратног заноса говорећи о ужасу и унутрашњој муци: Колико бисмо били срећнији да бугарска поезија није певала о једној несрећи, ни да словенска историја није записала такву срамоту. У духу преиспитивања и горке сумње је и Вазовљева песма Орао (У драгоманском пролазу) (Тодоров: 118-119).

У причи Киранов Г. М. Стаматова, млади јункер налази у левом џепу убијеног Србина “наивно дечје писмо" са речима бриге и љубави, портрет Милице и њен прамен косе. Грижа савести и депресија због у рату прекинуте љубави доводи јунака у очајање у коме он баца еполете и ордене кроз прозор, због чега га прогласе лудим (Тодоров: 128-129). У повести Крадљивац бресака Емилијан Станев описује забрањену и тајну љубав српског заробљеника Ива и занемарене, младе пуковникове жене.

Обликовање представа о суседу, религиозно, етнички и историјски блиском народу, у значајној мери је условљено текућим политичким околностима. Када су политички односи две државе били пријатељски, обележени узајамном помоћи и сарадњом, у књижевности су превладавале позитивне представе о Србима код Бугара и представе о Бугарима код Срба, без наметања једног модела, са спонтаним разногласјем у књижевним представама о суседу. У временима непријатељстава и понављаних ратних сукоба на прелому 19. и 20. века, утврђивани су негативни етностереотипови, одступања од опште представе била су мања, а обликовање слике о суседу прожето је говором мржње - који се односи како на прошлост суседног народа - тако и на његов менталитет, његове вође или великане, његову будућност. Модел обликовања је, семиотички посматрано, исти - модел оцрњивања туђег, другог, насупрот идеализовању свог, само су носиоци црно белих оцена обрнути.

СКРАЋЕНИЦЕ

А = Анчев, Анатол

ПБ = Посебна библиотека Војислава М. Јовановића, легат Универзитетске библиотеке у Београду

ЛИТЕРАТУРА

Анчев, Анатол. Песни за сръбско-българската война от 1885 г., София, 1995.

Bowman, Glenn. Xenophobia, Fantasy and the Nation: The Logic of Ethnic Violence in Former Yugoslavia. // Anthropology of Europe: Identity and Boundaries in Conflict. London, 1994. pp. 143-171 <http://www.ukc.ac.uk/anthropology/staff/glenn/Goldsmit.html> (10.12.2005).

Конева, Румяна. Българските писатели и войните на полуострова 1912-1918. // Творецьт в югоизточнаевропейските култури. София, 2001, с. 46-60.

Конева, Румяна. Съседът между мира и войната, Българската литература за своя съсед в края на XIX - началото на XX в. // Балкански идентичности. Част II. София, 2001, с. 243-272. Също: LiterNet, 10.10.2002, № 10 (35) <https://liternet.bg/publish7/rkoneva/sysedyt1.htm> (10.12.2005).

Стојанчевић, Владимир. Срби и Бугари: 1804-1878: чланци и расправе. Нови Сад, 1995.

Тодоров, Величко. “Знам ги аз тях!" Сърбия и сърбите в българската литература. София, 2000. Също: Варна: LiterNet, 2002 <https://liternet.bg/publish4/vtodorov/znam/index.html> (10.12.2005).

© Дејан Ајдачић
===========================
© Електронно списание LiterNet, 03.03.2003, № 3 (40).