И ја ћу по своме реду проминути,
трава ће и мени над прахом листати.
Неко ће жалити, други проклињати,
али моје песме увек ће читати.

И многа имена која греје слава
без туге ће године збрисати
и пашће по њима сенка заборава,
а моје ће песме и даље читати.

У њима је знамен правде и слободе,
блага љубав нежне осећаје прати
и светли лик наше домаће природе,
зато моје песме увек ће читати.

Из њих провејава здрави дух Балкана,
тајне хармоније ту ће зазвучати,
и народна слава ево већ се грана,
зато моје песме увек ће читати.

У њих се и моја сва душа излила
са најскупљим бисером и цвећем,
у њих је све светло драгоцено слила,
у њима сад живи, трепери пролећем.

Мене не растужи дивљи зов омразе,
гнев зависти неће ме спутати -
спокојно гледам у будуће стазе:
моје песме тамо увек ће читати.

Те су песме одјек духа народнога,
а он не умире, срца неће стати
од туге и среће краја слободнога,
зато моје песме увек ће читати.

Јануара 1913

Иван Вазов рођен је 1850. године у Сопоту. Живео је као емигрант у Румунији. После ослобођења Бугарске враћа се у домовину, а потом је из политичких разлога напушта и одлази у Одесу. Умро је у Софији 1921. године. Вазов је веома значајан и врло плодан писац. Дела: Прапорци и гусле. 1976; Бугарске туге, 1877; Избављење, 1878; Мајски букет. 1880; Гусле, 1881; Италији, 1884; Поља и горе, 1884; Сливници, 1886; Звуци, 1893; Поеме, 1893; Скитничке песме, 1899. и тако даље, све до последње књиге Љубав и природа која је штампана 1921. године.