Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни
НА КИШИ
web
Споро пије мој отац - најтужнији бог -
из расцветане чаше заласка пије
и глас му се дими, и пробија се леп и заводљив,
и чело му удара у небо, и расте бескрајно,
тамо тону кривудави редови мисли и тајни.
И заноси се његов дух... али ово је најсмелији скок.
Још увек пије мој отац, он сам пресушује свет,
побеђује предсмртни стид пустињских усана,
обмотава поред сунца сива крила, суве мишиће,
и љуља се над празним грлима и молитвама,
полако гази смрт, лети над талогом
ка бесмртним каналима и вечним смрдљивим барама.
Дуго пије мој отац... С његових очију полазе магле,
ваљају се жилаве сенке, као вукови оца окружују.
Нема краја тој течности... Нема краја тој жеђи...
Мој отац испуњава ноћ, храбар, пун отрова,
и мораће да пије до краја моје беседе,
и док отровна киша удара по болесном духу.
© Пламен Дойнов
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 03.02.2005, № 2 (63)
Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.
|