OINK, OINK

Alek Popov

web

Pesnici,
ništarije proklete,
zašto ne perete klozete?

Hipodil

Svaki bugarski autor koji sebe uvažava čvrsto veruje da će mu se jednog dana javiti iz Stokholma, možda iz Holivuda, a u krajnjem slučaju i iz Pariza kako bi ga obavestili da su mu radove pročitali neki značajni ljudi, da su ocenjeni kako zaslužuju i da mu predstoji dobijanje čeka od koga se pada u nesvest. U očekivanju tog msterioznog javljanja, koje će smesta rešiti sve njegove probleme, prolazi ceo život, sve dok mu gusti balkanski mrak za sva vremena ne izbriše ime sa ovoga sveta.

Pesnik Milan Teofanov imao je sreće. Telefonirali su mu odmah posle jubilarne šezdesetogodišnjice, koja je skromno obeležena u medijima. Pa, nije baš bio Stokholm, ali se radilo o važnom čoveku. Bodilkov je govorio bez uvijanja, promuklim glasom, na ti. Predstavio se kao veliki poljoprivredni proizvođač iz severne Bugarske. Teofanov se oseti kao krpa. Šta zajedničko ima sa određenom osobom? Pokazalo se da ima. Bodilkov je tvrdio da je vatreni poštovalac njegove poezije. Nije prestajao da truća da ga je ona spasila u teškom trenutku, da mu je pružila mnogo, obogatila ga takoreći ne samo duhovno, već i onako (kako nije precizirao...); ti si velika zverka, išao mu niz dlaku - ti si mađioničar reči, moćni izvor energije...Posle čega je direktno prešao na radni deo. A on je bio veoma bitan. Poljoprivredni magnat je predlagao da mu izda sabrana dela i da mu otkupi autorska prava na deset godina po fantastičnoj ceni od deset hiljada evra. Daje mu besplatno i sto kopija knjige.

Teofonov se iskrcao na železničkoj stanici u Ruseu oko pola šest popodne. Bio je početak decembra, smrkavalo se rano i sa neba je kapao mokar sneg. Na peronu ga je čekao okrugli čovek sa šubarom i obaveznim buketom.

- Od g. Bodilkova! - reče pružajući mu cveće.

Popeli su se u ogroman džip umazan blatom. Ubrzo su izašli iz grada i skrenuli na jedan tesan i pust put. Klima je izbacivala vreli vazduh, a mrak iza prozora bio je gust kao i pre hiljadu godina. Vozili su se oko sat vremena kad se pred njima ukaza razliven brežuljak, prožet svetlošću. Po padinama nizale su se niske, pravougaone zgrade kao kasarne. Na samom vrhu štrčala je čudna naprava u obliku lizalice.

- Najveća farma svinja na Balkanu! - reče čovek.

Bodilkov ih je čekao ispred ulaza upečatljive bele kuće sa stubovima, okružen malom pratnjom. Bio je to ogroman muškarac, ošišan na ćelavo, sa jakom bradom u obliku jednog katanca. Na ramenima je imao prebačenu rutavu bundu. Zgrabio je meku ruku Teofanova, protresao je, kao što se trese pečena jagnjeća plećka, kako bi otpalo meso i pritisnuo ga o svoje široke grudi.

- E, pesniče, pesniče! - poče razneženo da ga lupa po ramenima.

Zatim mu prestavi svoju svitu: računovođu, agroinženjera, veterinara, jednu glumicu iz rusenskog pozorišta, nekog popa sa vrećicama ispod očiju i dvojicu holandskih studenata koji su tu gostovali po liniji SAPARD-a. U tom trenutku iza ugla se pojavi izdrndani kamionet koji je dovozio ogromnu paletu knjiga. Vozilo se zaklati izbacujući izduvne gasove i istovari paletu pred njihove noge. Bodilkov iscepa jedan paket i uruči mu podebeli tom.

- E, šta kažeš?!

Teofonov otvori knjigu, pročita svoje ime i pomirisa je. Bila je istinska. Bodilkov klimnu glavom popu. Ovaj pristupi svečano, izvadi krst i buket iz nabora mantije poput mađioničara i poče da škropi svetu vodu po tiražu. *Eh, prostakluk!*, uzdahnu pesnik stiskajući zube, ali nije se usudio da prekine ritual. Osvećenje se oduži...

Posle ga Bodilkov odvede u kafanu. Teofanov na brzinu popi jednu vodku da se zgreje. Klatio se čitav dan u vozu, bio je uzbuđen i alkohol ga brzo uhvati. U kaminu su pucketale velike cepanice, a stolovi su se *ugibali od specijaliteta*, kako obično piše po novinama.Glumica je čitala njegove stihove i svi su aplaudirali. Bodilkov je održao kratku besedu, u duhu njihovog prvog telefonskog razgovora, nakon čega mu uruči novu štednu knjižicu *Biohim* banke sa deset hiljada evra. Pesnik se smušeno zahvali i poče da traži pripremljeni govor. Pripremio ga je još pre dva dana i smatrao je da će imati dobar odjek. Ali listića nigde nije bilo ni u jednom od desetak džepova... Oseti da ga obliva znoj.

- Ha, živeli! - viknu neko.

Dadoše mu čašu i on je ispi nadušak.

Od tog trenutka prisećao se samo fragmenata...

Moćnih butina glumice u mrežastim čarapama. Zvali su je Ševi, po Ševroletu... Pravi nadimak! Ševi je sedela do njega sa ogromnim procepom na haljini i razmazanim licem. Bilo joj je oko četrdeset. Imala je kadifen, grlen glas. *Vi ste džentlmen, ni jednom me niste uštipali!*, reče mu. Dvojica Holanđana su takođe došli damu izraze poštovanje, neumorno ponavljajući *metodično, metodično*... *Istinski metodičar!* ispravio ih je Bodilkov, nasmejan do ušiju. Pa ga pljesnu po čelu. Kasnije je došlo još ljudi. Neka devojka se pope na sto. Agroinjžinjer mu pokaza trik sa čašom. Ode do toaleta, izgubi se i neznano kako nađe se pod ledenim pločama zimskog neba. Poče da se penje uz brežuljak, kad iznenada ču dozivajući glas glumice. Osvrte se, dolazio je iz bliske građevine... Nije mogao da nađe ulaz, preskočio je nekakvu ogradu i pao u blato. Otvor je bio mnogo nizak pa je morao da prođe na sve četiri. U dnu prostorije žmirkala je plavičasta sijalica. Stihovi su se slivali u prozračni sumrak. Njegovi stihovi!

"Stolica smrti je prazna,
u njoj sedi moja senka..."

Ševi,Ševi! - prošaputa uzbuđeno.

Nalazio se u nečemu nalik na kavez. U uglu je ležalo ogromno telo. Gledaj ti, ne zovu te slučajno Ševrolet... Oči mu postepeno svikoše na slabu svetlost. Zatim ugleda zurlu. Bila je izbačena napred, kao da je hvatala reči iz vazduha. Uspravi se potpuno sluđen. Čitava prostorija bila je podeljena na kaveze, a između njih je prolazio uzani put. Glas je dolazio iz nekakvog stuba na tavanici. Praseća tela izgledala su plavičasto i nestvarno. Ispruženi na jednu stranu, sa poluotvorenim očima, udubljeni u njegove stihove. S vremena na vreme, iskrivljeni repovi bi im zatreperili i on je imao osećaj da su im reči stizale do samog srca. Obuze ga čudno spokojstvo, koje se graničilo sa srećom. Sede u suprotni ugao, ispruži noge i sklopi oči.

Probudio se usled užasne vreve: koraci, uzvici, zveket kofa. Neko ga uhvati za rame i izvuče iz toplog brloga sna.

- Gdesi, bre, čoveče? Istera nas iz pameti! C-c-c... Olešio si se saglam!

Teofanov je ponosito odćutao. Odveli su ga da se okupa i dadoše mu radno odelo sa znakom firme. On se namršti, ali nekakav izbor nije ni imao. Bodilkov ga je čekao u svom ofisu. Izgledao je kao da mu je neprijatno.

-Je lisve u redu?

Pesnik klimnu glavom kolebajući se. Osetio je potrebu da pita nešto, ali nije znao tačno šta i na kraju diže ruke. Na stolu se nalazila fotografija mlade žene u elegantnoj uniformi. Bodilkov kucnu o ram.

-Moja ćerka, ona mi je otvorila oči za poeziju! Obožavala te... - zakikota se lukavo. - Jedva smo je izlečili. Sad je stjuardesa.

Teofonov se začudi, ali ponovo ništa ne reče. Čudne zverke su ti dobrotvori... Voz je poluprazan krenuo ka Sofiji, primajući usput nove putnike. Pesnik je dremao pored prozora. Uspomena na Bodilkova bivala je sve bleđa, a zajedno sa njom i sumnje i neugodna pitanja. Pažljivo upakovane knjige popunjavale su prostor iznad glave. Knjižica sa deset hiljada evra grejala mu je srce. To su realne stvari, tešio se, drugo su snovi i pijane fantazije. Kasnije u kupe uđe mršav muškarac sa retkom bradom i prljavim čizmama. Smesi se do vrata i zagleda u pesnika. Teofanov mu nije obraćao pažnju, sve dok ovaj ne poče da govori.

- Vidim, radite za Bodilkova - uplašeno reče. Istina li je,pričaju, da ovaj... pušta stihove prasićima da brže rastu?

- Molim? - podiže veđe Teofanov.

- Ti stihovi su specijalni, piše ih neki bugarski pesnik - produžavao je. - Podstiču osobene vibracije i teraju stomačne žlezde da luče više sokova. Da vam kažem, ja ne verujem šta narod priča, ali opet, šta ga znaš... Taj Bodilkov bio je niko i ništa pre pet godina, a sad... Kažu da mu je ćerka čitala samo stihove i doterala do sto kila. Tad je on rekao: čim na nju ima takvo dejstvo, imaće i na prasiće... Platio je i glumicu da im čita. Ti, da ne znaš slučajno ime tog pesnika, a?

Teofanov slegnu ramenima. Brisači su mu na suvo radili na zadnjem staklu njegovog pamćenja. Voz iznenada uspori i jedan paket sa knjigama pade na pod. A tamo negde, u plavičastom sumraku svinjca, njegova poezija i dalje je odjekivala.

© Alek Popov
© Velimir Kostov - preveo sa bugarskog i beleška
=============================
© E-magazine LiterNet, 10.09.2005, № 9 (70)