ОДИСЕЈА НА КОСОВУ 2001. ГОДИНЕ

Алек Попов

web

Велики транспортер с натписом КФОР успузао се пажљиво уз узвишење и заузео позицију изнад села. У долини се одвијала спорадична паљба и уздизали стубови дима. Катанац на машини се отвори и над куполом се појави особа са дурбином. Официр се окрену за 180 степени док је равнодушно посматрао предео у пламену. Одједном, у магновању, примети размазана слова ЈОRE ATTRACTIONS.

Одмах спусти дурбин.

С друге стране пута, забивши нос у јендек, белео се напуштени фургон. На неколико метара испред њега димили су се остаци превозног средства које га је вукло. За управљачем је висио угљенисани труп. Вероватно су налетели на мину, претпостави официр, или су га укокали зољом. Која по реду цивилна жртва... Сагну се и викну нешто на енглеском. Мало затим из возила изађоше петорица војника и полако се приближише фургону са упереним аутоматима. Предводник мале групе често је застајкивао и нешто саопштавао преко микрофона који је штрчао преко шлема. Фургон није имао прозоре, а на вратима је стајао полуизбледели знак забрањен улаз.

Неко притисну кваку. Било је закључано.

Одједном изнутра долете чуден звук, нешто између стењања рањене пуме и јачање отераног мачора. Војник уплашено затвори очи и привири кроз напуклу шпијунку.

- Сер, у фургону има некога ... - поднесе извештај млађи водник. - Или нешто...

- Shits! - процеди кроз зубе потпоручник Бобецки. Требало је да донесе одлуку. Имао је смао двадесет три године и знао је да му ауторитет зависи од тога.

- Отварајте, Пеперс!! - нареди воднику. - Али, опрез!

Судећи по натпису, радило се о циркуском фургону. Можда су се унутра криле разне животиње: мајмуни, туљани, крокодили... А можда и избеглице! Дужност му је била да провери.

- Сер - узбуђено се јави Пеперс. - Овде је једна жена... Права бомба...

Ова примедба изазва у младом официру лаку зебњу.

- Жена? - строго понови.

- Окована у ланце... - допуни Пеперс.

- Јасно - закључи Бобецки - сексуална робиња! - Већ је чуо да у региону цвета трговина женама. Срце му се испуни гордошћу. Ето, његова јединица је спасила једну мученицу - то је могло да га претвори у хероја код одговарајућих структура.

- Сер, ослободио сам жену - јавља се Пеперс. - Зове се Славенка... сер.

Мало касније њих двоје се појавише, насмејани до ушију.

У наручју подфицира дрхтала је дугонога девојка, обучена у кратке спортске панталоне и у грубим сандалама са штиклама као копита. Војници су је дочекали вичући с одобравањем. Бобецки је зажмиркао очима. Девојка је има велика наранџаста уста и праву позлаћену косу коју је ветар зањихао на најживописнији начин. Она се с лакоћом ослободи Пеперсове мушке руке и скочи на земљу. Заобиђе фургон газећи сагорелу траву као рода. Приближи се колима, загледа угљенисани труп и изненада пљуну на њега са неочекивано оштрим звуком. Она истресе безброј словенских речи чији смисао није било тешко одгонетнути...

"Чудовиште је то сигурно и заслужило!" помислио је млади официр.

На његово изненађење дама се убрзо умири и скоро у потпуности заборави на свог мучитееља. Руком се наслони на Пеперса и поче да ћаска с војницима користећи се богатим арсеналом гестова. Из групе је допро смех. Жена склони поглед и загледа се у Бобецког. Усне јој се развукоше у лепљив осмех. Млади официр поцрвене до ушију, али се не помери с места. Славенка ухвати Пеперса и једног војника под руку, рече нешто осталима и сви кренуше ка фургону.

- Хеј, где идете!? - викну Бобецки.

- Рекла је да жели да нам се захвали... сер - одговори подофицир спорим, туђим гласом, пењући се уз мале мердевине. Врата се затворише за њима.

- Одмах да сте се вратили! То је наређење! - заурла Бобецки, ван себе од беса.

Нико му не одговори. Фургон се врло симболично зањиха. "Мамицу ти курвинску!" - опсова официр. Прође неколико минута. Клаћење беше престало. Бобецки повуче златну минћушу на уху да би се уверио да не сања. Разум му је говорио да треба што пре да се повеже са штабом, али понос га је спречавао. Ситуација је била пре ружна, него кртична. Ускоро ће пет поподне. Пуцњи у долини су јењавали.

- Сад ћу да вам покажем, животиње једне! - припрети им, извуче пиштољ и спусти се низ оклоп испуцао од сунца. Док је трчао ка фургону, у грлу му је нарастала кнедла гнева и стида...

- Напоље! - заурла, гурнувши ногом врата.

Нешто што је бесно сквичало скочи на њега. Бобецки опали и паде на леђа. Изнад главе протрчаше му још два прасета, мачка и куче, па се сакрише у високој трави. Устаде храмљући. Погођено прасе праћакало се ногама и роптало у локви крви.

- Жао ми је - промрмља Бобецки - нисам знао да се унутра налази цела менажерија... Докрајчи прасе једним метком и завири у фургон.

- Пеперс?

Оданде за запахну животињски смад. Зидови су били облепљени бљештавим плакатима; мушкарац у цилиндру и жена у шљаштећем трикоу изводили су јефтине трикове са анималистичким призвуком. У дну је стајао црвени плишани диван. Славенка се излежавала на њему потпуно нага, као велика сита змија.

- Дођи - једва промрмља, подижући се на лакат и мрдајући прстима.

Бобецки крену неодлучно, не испуштајући пиштољ - глатки магнун, који је мирисао на тек испаљени барут. Био је убеђен да су му војници спремили гадну шалу. Сигурно су се провукли кроз принудни излаз, да би ми се смејали, помисли. Банда неспособњаковића!

- Дођи - поновила је, не скидајући с њега светле, крупне очи.

"После ће причати да сам кукавица", помисли Бобецки. "Или педер..." Тело јој се беласало у сумраку, светлуцајући од зноја. То га је благо одбијало и истовермено привлаћило. Као и смард. Боже мој, зашто мирише тако?.. . Пође да му говори нешто на свој језику. Завуче му руку испод униформе, влажну и мекану као пипак. Раскопча је...

"А шта ако нема принудног излаза?!" паде му одједном на памет. Али већ је било касно. Њени дланови већ су клизили по његовим раменима и грудима, остављајући траг по тек изниклој сивој длаци.

Мало касније из фургона изађе вук. Изгледао је збуњено. Помириса труп прасета које је лежало испред врата и загледа се у сиву тетоважу на његовом десном буту. После бојажљиво поче да лиже крв.

- Марш! - долете љутит женски глас.

Вук потмуло зарежа и показа зубе. Жена баци нешто према њему и он сави реп и побеже. Сивкаста леђа нестадоше у њиви. Она поче да се смеје. Седе на праг онако гола и поче да једе зелену јабуку са наглашеним апетитом.

© Алек Попов
© Велимир Костов - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 15.10.2007, № 10 (95)

Београдски књижевни часопис (Србија), № 3, 2006.