* * *

Невеста вършее на гумно през нощта

Груја си проси бела Бојану.
Мајка Бојану, море, давала:
- Узни га, Керо, бела Бојано.
- Нећу га мајке мори, па нећу,
Груја је голем, мајке, бекрија,
све су мејане, мајке, његове,
све су девојке, мајке, његове,
свака је лонџа, мајке, његова!
- Узни га, ћеро, бела Бојано,
ти си ми, ћерко мори, правдина,
ти си ми, ћеро мори, хубава,
ти ће на Грују, мори, настојиш!
Послуша мајку бела Бојана,
узеде Грују, море, бекрију.
Уфати Грујча, море, по лонџе,
по лонџе Грујча, море, мејане.
Сву ноћ га Боја, море, чекала,
девет је краве сама помузла,
девет је леба сама испекла,
пол оку памук сама преплела,
мушке чарапе Боја исплела,
мушки рукави Боја навезла.
Груја га нема, море, па нема.
Узеде метлу Боја голему,
смела је гумно Боја големо;
насади снопља Боја стотници,
уведе коњи Боја зобници.
Три пута вра је обрнала,
и т'г је зора, море, зорила,
и т'г су петли, море, појали.
Па легла Боја малко дремнала,
малко се Боја, леле, успала.
Чукна си Груја, море, на врата:
- Отвори, бела мори Бојано!
Изскочи мајка, море, Грујчина:
- Боја се тешко, Грујо, успала,
сву ноћ прстени, Грујо, играла,
сас тија млади, море, дослари!
Извади Грујча, море, ножеви,
убоде белу, море, Бојану.
- Почекај, чекај, море душице,
почекај, чекај, море Грујице!
Сву ноћ сам тебе, Грујо, чекала,
девет сам краве сама помузла,
девет сам леба сама испекла,
пол оку памук сама препрела,
мушке чарапе, море, исплела,
мушки рукави, море, навезла!
Кад зачу Груја, море, кад виде,
убоде Груја, море, сам себе.
Повиче мајку, море, његову:
- О љута мајко мори, проклета!
Одма две свеће, мајке, да сучеш,
одма две китке, мајке, да китиш,
одма два гроба, мајке, да копаш,
одма два попа, мајке, да викаш,
одма два жала, мајке, да жалиш!

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 18.03.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІІ. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021