Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
Каталози
:. По дати : Март  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook! Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook  Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Сравни цени с Книгосвят във Facebook! Книгосвят - сравни цени на книги
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Писмена реч
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

* * *

Спор и клетви между етърви

Храни мајка два нејака сина
у зле дане, у године гладне,
кад је била понајскупља храна -
ока брашна тридесет динара.
Хранила их и одранила их
на преслици и десници руци.
Кад су деца женидбе дорасла,
обадва је оженила мајка,
довела им две лепе девојке -
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Јетрвице мало живовале,
мало време три године дана;
кад настала година четврта,
свака роди по једнога сина,
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Ал' не прође ни година дана,
ни година, нит' ће половина,
разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
- Ој Ковиљка, мила сестро моја,
ја болујем и хоћу умрети,
аманет ти сиротице моје,
сиротице и моје и твоје!
Пази, секо, сиротицу моју:
кад Маринку бела хлеба сечеш,
подај, секо, и мојему Мирку,
њему подај од хлеба корице -
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
кад Маринку справиш кошуљицу,
моме Мирку закрпи траљицу -
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам света недељица дође,
кад изиђеш на сокак међ' друге,
твог Маринка на крило посади,
мога Мирка код себе на земљу -
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам свето Васкрсење дође,
кад на деци рухо покројите,
вашем кројте како вама драго,
моме кројте чисто рухо црно -
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице,
кад ми, сејо, у цркву пошећеш,
твог Маринка на руци понеси,
мога Мирка за руку поведи -
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема".
То изусти невестица Винка,
то изусти, па душицу пусти.
Хвала богу, хвала јединоме!
Ковиљка је срца милостива,
она знаде шта је сиротињство
(од малоће сиротица ј' била):
прије Мирку бела хлепца даје,
прије Мирку нег' своме Маринку;
прије Мирку скроји кошуљицу,
прије Мирку, нег' своме Маринку.
Кадно света недељица дође,
кад изиђе на сокак међ' друге,
њеног Мирка на крило посади,
свог Маринка до себе на земљу:
нитко не зна да је сиротица,
а да Мирко своје мајке нема.
Кадно свето Васкрсење дође,
кад на деци рухо покројише,
какво Мирку, онако Маринку,
чисти скерлет и зелену свилу,
свако мисли и свако се диви
како стрина негује их оба,
као да су браћица рођена.
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља
(сам ли господ из небеског царства):
- Ој Ковиљка, колено адамско,
проста душа твојих родитеља,
који су те породили мудру,
међ' туђу те браћу оправили,
па ти знадеш шта је сиротињство!"
Боже мили, на свему ти хвала!
Тако ради јетрва Ковиљка:
она храни оба своја сина,
хранила их до седемн'ест лета.
Кад настало лето осамн'есто,
писат пође цареви везире,
писат пође по земљици царској
и он купи на цареву војску:
где с' у кући четир' мушке главе,
од четворо узима тројицу;
гле с' тројица, узима двојицу;
гле двојица, онде обојицу;
гле је један, и оног једнога.
Редак дође Ковиљкином двору
да јој иде Мирко и Маринко,
да јој иду на цареву војску.
Обадва их оправила мајка
да јој иду на цареву војску.
Кад је било у боју првоме,
кад у ватру деца ударила,
пуче пушка из те ватре прве,
пуче прва те уби Маринка.
Сам остаде сиротица Мирко,
сам остаде на царевој војсци.
Војевао за девет година.
Кад настала година десета,
прекиде се та царева војска,
не зна Мирко на коју ће страну:
да ли стрини, да ли свету белу.
Окрете се својој милој стрини.
Далеко га она угледала,
па је преда њ стара ишетала:
- Чедо Мирко, а где је Маринко?"
"Ој, Бога ми, моја мила мајко,
јер за другу бољу не знам мајку -
кад смо били у боју првоме,
пуче пушка из те ватре прве,
пуче прва те уби Маринка!"
Заплака се јетрва Ковиљка,
па говори сиротици Мирку:
- Чедо Мирко, оди ближе стрини!
Ја не имам да загрлим сина,
а ти немаш да т' загрли мајка,
оди, Мирко, да т' загрли стрина!

 


неуточнено - Сърбия (Браство, 3, 1889, с. 83; =Ђурић Војислав. Антологија српске књижевности. Антологија народних јуначких песама. Београд, 2009, № 80 - "Јетрвица адамско колено"; Дигитално издање - <www.ask.rs> 27.09.2012).

 

 

=============================
© Електронно издателство LiterNet, 10.12.2012
Български фолклорни мотиви. Т. ІI. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2012